Bio je pravi mršavko, dosta visok, slatkiš plavooki pravi. Dole na Kosančićevom Vencu provodio više slobodnog vremena vikendom i posle škole po podne nego u svome stanu sa roditeljima i sestrom. Dole je bilo dečije igre po ulicama koje su i danas sa turskom kaldrmom, deo retkih beogradskih ulica koje su ostale takve.

A tu je živela i jedna seka, malena i slatka, isto plavooka, ali i u to vreme prava pametnica. Dok su klinci iz društva virili kroz neke izgrebane delove prefarbanih i prekrivenih uličnih stakala da bi videli gole ženske modele koje su studenti likovnih umetnosti u sali unutra crtali, ova slatka seka se igrala sa lutkicama od krpe, gume i kaučuka, kao i gomilom male odeće i krpica, ili sa drugaricama poskakivala na uglu po nacrtanim kvadratima razne dečije igre…

Jednom, dečak se naljutio na devojčicu, Ne sećam se razloga, ali zašto i o dečijim razlozima? Ali znam, on je rekao:  – Vrati mi sve što sam ti dao, i moje olovne vojnike, sve klikere, i 2 krpene loptice, i 2 stripa, sve da mi vratiš. A ja tvoje lutkice nisam ni uzimao…

A ona, mala slatka pametnica, reče: – Nemoj se ljutiti, naravno da ti sve odmah vraćam. Idem časkom gore do mame. Ali, ja ću ti i pored tvojih stvari dati i još nešto, meni sve to ne treba. Juče smo dobili veliki paket od teče iz Amerike, zamisli, bilo je i 4 gumene lopte, i nekih pljosnatih žvaka, pa nekih mekanih bombona… Daću ti po neki komad, sačekaj…

Mala slatka devojčica je onda brzo i otišla i vratila se noseći 2 velike papirne kese, i nove i stare stvari, sve dajući onom mršavku. A dečak je pogledao nju baš onako kako samo on to ume, pa je rekao: – Izvini, molim te… Nisam stvarno ljut na tebe… Hajde, posle ćeš vratiti te stvari natrag, a sada idemo malo da se igramo žmurke. Samo nas dvoje… U redu?

I otišli su. Njih dvoje. Ono ostalo dečije društvo je i dalje virilo kroz uske ogrebotine na obojenim uličnim prozorima gledajući gole ženske modele, a njih dvoje su već žmurili i jurili se oko debelih stabala mirisnih lipa na Kosančićevom Vencu. Onom sa turskom kaldrmom.

A danas… Taj plavooki dečak i ta divna pametnica… Možda je bilo tako a možda i nije… Možda je ovo samo deo jednog velikog sna… i sećanja… na plavookog dečaka i plavooku devojčicu… na vreme koje ipak još uvek nije prošlo. Na vreme koje je danas donelo juče… Sećanje na vreme za sutra… Na ono najlepše u životu…

(Bgd, 20.Apr.2017)