Javila se. Mislim…poslala sms. Taman sam završavao s popodnevnom kavom…kod Bucke, ofkors. Plaćam račun i šaljem joj poruku natrag. Bucka me gleda nekim čudnim pogledom, prevrće onim svojim zelenosmeđim očima i vrti glavom. Dok idem prema vratima, podižem ruku i pokazujem joj srednjak. Vidim je u staklu kako mi je isplazila jezik i počela se hihotat. Kako je blesava ova mala, mislim se,  dok  s osmijehom na licu izlazim na kišu. Ulazim u auto  i palim makinju…

………….

Otvorila je vrata automobila i ušla brzo, sva mokra od kiše. Pogledala me je onim njenim tužnim, molećivim pogledom, a ja joj nisam ništa rekao. Samo smo kliznuli na zadnje sjedište, ljubeći se kao da nam je zadnji put… Skidali smo odjeću jedno s drugoga, gotovo je trgali. Sjela mi je u krilo, a ja sam uronio među njene grudi, bijele, mekane, nabrekle od uzbuđenja… Nije izdržala…suza joj je kliznula niz obraz… “Volim te, glupane….” I mislim se… kako me ta žena zna raspizditi…

………….

Brzo smo bili gotovi. Strast valjda učini svoje da te stvari krenu,  kao kad se  bujica rijeke pokrene i lomi sve pred sobom, nezadrživo, silno… a onda se ta silina izgubi u ušću koje otupi snagu vode i sve se vrati u normalu, kao što je bilo prije…

Pušimo zajednički cigaret, kao pravi ljubavnici, sretni i zadovoljni. Kiša još udara po krovu automobila. Brišem stakla zamagljena iznutra, vanjskim dijelom dlana. Hladna su. Crnokosa leži sklupčana na zadnjem sjedištu, s glavom u mome krilu. Mrsim joj kosu…prstom prelazim preko usana… I gledam kroz prozor, u daljinu tražeći odgovore u mislima…dodirujući stvarnost…

…………..

Nakon svega, čuli smo se još nekoliko puta. I Crnokosa je prekinula svaki kontakt sa mnom, naprosto je iščezla iz mog života. Stotinu…tisuću puta, postavio sam pitanje samom sebi: Što se dogodilo…što se zbilo nakon onoga…? Možda se nekako osjetila poniženom, manje vrijednom…ne znam…. I ako je istina…znam da to nisam namjerno učinio, vjerovatno je shvatila pogrešno…sve skupa…

A žaj mi je. I dan danas mi je žaj… I biće mi…do kraja života… Al’ život ide dalje, ne možeš stat na pola puta. Želim joj sve najbolje… A ja idem….kod Bucke. Eno, već je vidim kako se smješka, onako pokvarenjački, spremna izvadit’ mi mast sa svojim pričama … Je zna bit naporna, ljudi moji… Kao i svi mi, uostalom.

Kao i svi mi…