Duga jesenska noć brujala je mirisima, šaputala je dodirima, pružala ruke prema zvijezdama.
Harlekin je imao nastup. Njegova maska već se ofucala, pomalo nestala, otkliznula za zrncima znoja. Njegovi koraci su bili sigurni. Kamo je kročio nije ostavljao tragove. Poput sjene klizio je pozornicom, njegovo uže cviljelo je tiho tugaljivu melodiju.
Nitko nije znao Harlekinovu tajnu. Jedan nezgodan žulj, na malom prstu, već stalni pratitelj, prijatelj rekao bi žulj, napast pomisli Harlekin kad god svuče čarapu.
Aljoša
21/10/2016 at 9:06 am Permalink
Dok ih gledamo, te koji stvaraju iluziju i zabavljaju nas ili zaista očaravaju, ni ne mislimo koliko su i oni ispod maske ranjivi i krhki.
Neka Harlekin zanemari žulj i neka dalje dolazi pod te varljive reflektore. Njegovo je srce srce pjesnika.:)
21/10/2016 at 9:42 am Permalink
Svi se nekad nažuljamo, ali valja nama dalje 🙂
21/10/2016 at 12:14 pm Permalink
banane
21/10/2016 at 2:49 pm Permalink
Nije lako glumiti veseljaka i blesu, kad žulja, a mora jadan! Lep pozdrav 🙂