Juče i sutra

Ime joj je Emina.

Zvali su je Ema.

Kada se rodila, i oči sa čudnom strepnjom otvorila, prvo što je videla bili su vrhovi planina snegom zavejani, a prvo što je osetila, bila je neka neuobičajena i nerazumljiva hladnoća. I ta hladnoća, utisnuta u svest previše duboko da bi se mogla poništiti, postala je nerazdvojni deo nje. Čini se, zauvek.

Mada neki kažu, kada se rodimo, da od rasporeda zvezda u času rođenja, na nebu iznad mesta gde smo prvi put život udahnuli, zavisi naša sudbina, navike, sklonosti. Da li je moguće da su se tog, jezivo hladnog zimskog jutra, razmestile sa nekom lošom namerom? Ili, što je još zanimljivije, da mi sami biramo mesto i vreme gde ćemo se roditi?! Mnogi bi rekli – Alal mi vera na promašaju, kao da sam drugome, ne baš omiljenome, birao i mesto i vreme. Isto tako, verujemo, naročito dok smo mladi, da smo predodređeni za sreću i uspeh. Opet, uvek nas ubeđuju da sreća ili ne postoji, ili da mi nismo od onih privilegovanih kojima se ona događa. Ili, opet bespotrebno, da je u ovom ludom vremenu sramotno i iritirajuće biti zadovoljan i bezbrižan.  Jer, uvek ima razloga da se zbog nečega i za nečim tuguje, i ništa što ti se desi nije toliko lepo da bi te smelo usrećiti. U sreći se krije opasnost. I, ne treba sebe voleti, to nikako. To je čak i ružno. Što se više mučiš, to će više da te poštuju. Takva kontradiktorna pravila upravljaju običnim, naoko jednostavnim, skromnim životima. A život? Šta je to život?

Nađeš se, nikad dovoljno spreman, na pozornici života. Popnemo se, razgledamo, ponešto uradimo manje ili više važno, i odemo. Uglavnom, bez traga. Neki su se popeli sa određenom namerom ili zadatkom, ali veoma retki su ostali zapamćeni. Neki od njih po dobru, a neki po zlu. A samo retki, odabrani, su objedinili u sebi i jedno i drugo u najlepši spoj prirodnosti gde dobro bez zla ne ide, gde svetla strana tamnu obasjava, kao Dučićeva neprestana trka belih i crnih konja, i pronašli osvetljeni, pravi put u varljivoj igri postojanja.

I Emina je na putu po pozornici života. Poslušno, u redu, broji sate, dane, mesece i godine, iščekujući čas oslobođenja da siđe s nje.

 

Zašto mi je put tako mrzak?

Zašto, a tek sam prešla na drugu polovinu puta?

 

Pritisnuta mislima o tajnom zapisanom zadatku i verovanjem da ovaj utabani, monotoni put kojim ide nije njen nego da joj je nametnut, zagledala se u ekran na kom je krenula retrospektiva njenog života.

Videla je bezdan uskovitlanih misli i osećanja, i srce sa duborezom sjete na njemu. Ličila je na tužno-smešnog klovna koji solidno zabavlja okolinu. Bila je sluga koji ponizno čeka u redu za malo sreće. Kao da je prosjak koji moli za ono što se nekima olako daje. Oko vrata nanizani đerdan neprekidnih patnji postao je uže koje sve više pritiska, neda da diše, misli, živi…

Poražena i duboko svesna istine ko je sve doveo do toga da sagleda kako je tanka linija između ljubavi i mržnje, realnog i nerealnog, i kako se lako dotiče druga strana razuma, odlučila je da svoj život uzme u svoje ruke. Izašla je iz reda i više nikada u njemu čekati neće. Čekati na sreću neće, nego će krenuti na put da je traži. Odluka je samo njena. I, da, taj red za nju više ne postoji. Dosta je bilo! Pola života trudila se da drugima bude bitna, druga polovina biće samo njena.

I tako, u potrazi za smislom postojanja podeljena je na dva dela. Prvim, ono što je bila i drugim, ovo što je sada, kao ogledalo slupano pa lepljeno, napravljeno da vidiš hiljadu lica ali samo je jedno pravo, kreće na neizvesno putovanje drugom polovinom puta po pozornici života, sa zakletvom da neće gledati unazad.

 

 

 

 

3 komentara za "Juče i sutra"

  1. Marija
    Marija
    14/03/2019 at 11:40 pm Permalink

    Zanimljiva priča s filozofskom pozadinom. Možda nije ni važno biti zapažen, ako se vrtimo u krug, pa sami biramo roditelje i avanturu života. Bliska mi je misao da je čovjek rođen za sreću i svečanost života i da je važan put.:)

  2. mirko1
    mirko1
    15/03/2019 at 7:59 am Permalink

    Počašćen odličnom pričom moram se zahvaliti, Emina… i pozdraviti !

  3. Emina
    Emina
    15/03/2019 at 12:36 pm Permalink

    Zahvaljum se na komentarima! Srdačni pozdravi za Mariju i Mirka 🙂

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.