Krvari mi duša ko tišina noćna
žedna reči izgara mi grudi
ko vetar upliće se u grane
u okršaju nečeg sputanog i dubokog u meni.

Tinja plamičak davno ugašene vatre
krvavi plam lagano se budi
ko hiljade behara proljećni
u zagrljaju mene sa nemirom večnim.

Prošlo je vreme odsanjanih snova
al duša još u snu cveta
ko crvena ruža u ruci zaljubljenih
u raskoraku godina davno izgubljenih.

Sježe moje usamljene noći
krvave pahulje boje put
u okršaju vremena i sna
život me vodi a to,to nisam ja.