Bog nas je zaboravio.

Slutim kako mi se smije
kažiprstom upirući-
na nepobitne grešnosti.

Mi sinkronizirano
cirkuliramo
poput litija,
kao nutrinski
gnjilo voće
na sjajnom stolu
od sandalovine.

Uporno
iniciramo
naše sveviđenje,
prodornim
promatranjem
kristalnih
iluminacija.

Astralnom projekcijom
invociramo ljubav.

Počuj me,
Dugo mojih tmurnosti.

Uporno me jede
tvoja odsutnost,
provlačeći kroz
bolne zanoktice-
zatitrana suglasja
mrkih katalepsija;
pod laminatom
umjetničkih
korelacija.

Kopnim,
raznoseći se
u čudnom polusnu
poljubljenih usana.

Panično se budim,
utopljenički shvaćajući…

Bog nas je zaboravio,
a ja sam sanjala
da sam živa.

Brooke Shaden Photography