Mot kralja u briškuli

piše: Marko Jareb
riva-zadar_4f7ded5b230b0U šetnji sam s Petrom i Filipom po rivi. Riva je puna svijeta. Napravili smo više đireva od jednog do drugog kraja i dobro osjetili njezine miomirise. Krenuli smo uzbrdo prema kazalištu. Taman se čuju zvona sa zvonika pored kazališta.

Preko ulice prelijeće mnoštvo golubova. Tamo im jedan čovjek baca kruh i oni okolo njega izvode svoj poznati ritual. Nemamo što za pušiti, niti ja niti Petar, nemamo obojica ni novaca za kupiti cigarete.

Filip ima novaca i mi njega stalno zapitkujemo da nam kupi kutiju cigareta. On nikako ne pristaje, ali mi smo uporni. Filip nam govori kako će nam kupiti nešto za jelo ili neko piće, a mi ne želimo ništa od toga i ne odustajemo od cigareta.

Upravo smo stigli do trafike preko puta kazališta. Mi i dalje navaljujemo na Filipa da nam kupi kutiju cigareta. Na kraju Filip nam kupi kutiju cigareta, mi zapalimo, ali i Filip s nama. I tako smo ja i Petar propušili Filipa.

***

Poslije kad smo već bili oženjeni Filip bi mi znao reći kako sam ja njega propušio, a kao sada ja više ne pušim. I zaista je bilo tako, ja sam prestao pušiti, a Filip je nastavio s pušenjem i dalje.

***

Petar je jakog stasa, plećatih leđa, jakih ruku i ramena, ima orlovski izraz lica na kojem nos dolazi do izražaja. U duši je toliko plah, ne bi ni mrava zgazio, ali kad se naljuti, čuvaj ga se. Ne voli kada se netko zeza na njegov račun.

Filip je srednjeg rasta, od Petra je manje snažan, ima oblo lice, s izraženim usnama, stalno se smije i voli se zezati na tuđi račun, naročito na Petrov račun, što Petar nikako ne voli.

***

Vraćamo se jednom ja i Filip iz grada u dom, ja mu spomenem kako je Petar prehlađen te da je bio u doktora i Filip kupi kutiju voćnih napolitanaka kako bi se Petar malo okrijepio s njima. Taman što smo došli u sobu Filip će Petru.

Petre evo sam ti donija kutiju napolitanaka da se malo okripiš. Petar se malo podigne iz kreveta te izduži vrat da bolje vidi i onda će Filipu bez pardona.
Te si mi donija – ali Petar isto započne jesti napolitanke i malo pomalo jede ih sve više.
– Šta bi bilo da san ti donija one koje voliš ka tako žvrnjaš te – Filip će mu.
Filipe goni se u neku stvar, šta se ti škivaješ, uzmi ka svoje – punih ustiju će Petar.
Sve ti puca iza ušiju kako ih slatko ideš, ma baš ka smo dolazili ispred doma smo trevili onu cicu šta ima ne te pik, i ona ti šalje poruku da se čuvaš kako ne bi uvatija iz guz’ce u grlo – Filip će kroz smijeh.
Moga bi ti šta uvatiti u nos – Petar će. A Filip umire od smijeha – je li ti Petre znaš šta je ona tila tebi tila kazati s tim – neznan – to ti kazuje da ne  spucaš žujana iz guz’ce – Filip će mu – i počne se još više smijati i oblizivati jezikom po usnama.
Ajde goni se ti i žujan, pusti me na miru, iman pismeni ispit iz Osnova idući tjedan…
Oćeš da di zadamo neki zadatak da vidimo kako si spremija – uglas ćemo ja i Filip.
Ajde, ali bez vaših podmetanja – kao da je Petar znao kako ćemo mu napraviti neku spačku…mi mu zadamo neki lagani zadatak koji se može riješiti napamet, a Petar počne pisati puste formule i govoriti naglas…
Pe jednako je U puta I – i onda uvrštava podatke i računa, a mi na njega kao kvočke je si li više gotov...
– Če, če, da prekontroliran – on će. Mi ne možemo od smija, a on je mrtav ozbiljan i još rješava zadatak koji smo mu zadali, onda mu se ja obratim malo povišenim tonom…
Ajde Petre šta si se tako zajapurija, to se može napamet riješiti, on se malo incuka, kao nije mu jasno šta mu govorim i onda se počne smijati i klepne mene lagano po glavi dlanom, kao da me želi kazniti što smo mu podmetnuli taj lagani zadatak, a Filip pobjegne iz sobe da ga Petar ne dohvati po glavi.

***

Kroz nekoliko dana početkom tjedna Petar je imao taj pismeni ispit i jedno jutro dođe Petru jedan kolega u sobu iz doma koji je s njim zajedno studirao, a on je već bio položio taj ispit i nađe Petra u krevetu te mu se obrati.

– Petre ispit ti je u osam sati, a ti si još u krevetu…
– Kod nas proziva do devet – Petar će mu.

Nije se Petar zbog toga puno sekirao, ustane se iz kreveta, a već je bilo prošlo osam sati, spremi se i uputi se na faks smijući se.

Kasnije smo se znali čuti telefonom ja i Petar, i on će mi u razgovoru.

– Znaš, da sada vozi autobus sve do ispri doma, da je tako bilo ka smo mi studirali mogli smo još spavati najmanje po ure više…
E dobro govoriš – ja ću mu.

Tako smo se znali čuti telefonom često, on bi me pitao za ovoga, za onoga, onda mi je kroz razgovor rekao kako je jedan put bio s Rajkom kod njega kući, a to mi nikad nije rekao dok smo bili zajedno u domu.

– Mi smo dva svita, oni su skroz drukčiji od nas…

Ja sam šutio na tu njegovu tvrdnju, ali mi je bilo čudno kako mi to nije rekao dok smo bili zajedno na studiju, jer ja sam isto jedan put za Uskrs bio kod Petra kući i uvjerio sam se kako smo mi dosta slični. Zato se on vjerajatno i družio sa mnom, kao i ja s njim. Mi bi se pogledima razumjeli, nismo ništa trebali govoriti, ponekad bi samo i znak obrvama značio je li prihvaćamo nešto ili ne. Nije svaki put znak obrvama značio da imaš kralja, kao u igri briškule. http://www.hrvatskiglas-berlin.com/?p=177188

3 komentara za "Mot kralja u briškuli"

  1. nevenka
    nevenka
    08/12/2017 at 6:44 pm Permalink

    Super mi je priča a naročito mi se svidjela usporedba mota u briškuli

  2. Marija
    Marija
    08/12/2017 at 9:40 pm Permalink

    I meni! Životno:)

  3. Markiol
    09/12/2017 at 11:15 am Permalink

    Nevenka i Marija,
    hvala lijepa na komentarima te na stajalištu kako vam je super priča…
    Pozdrav,
    Markiol

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.