Sa vrha kradenog najdivnog tornja,
onog od svih naših ljudskih imanja,
lažljivi silnici zmijskoga lika
viču i prete i otrov sipaju
na zatočenike nepravo krive,
a ulaz im prozorska okna stanova
umesto vrata što nam prikovana.
Od blagih i dobrih ljutite stvaraju,
zatočenike još jače stišću,
reč su uzeli, ukrali pšenicu,
i sve hoće natrag, sve vode dole,
ad im je želja, ne izbavljenje,
i ulice puste i pusti dani,
crnje još noći, njima na radost;
uz silu silnici slobodu guše,
mostove ruše, ustave buše,
pa poplavom prete i mladom i starom.
E, neće moći, jer istinu imam,
meni nećete mostove krasti,
granične oznake napamet znam,
a povratna karta samo što nije,
jer proleće ovo njoj moram da dam.
Za milu moju mi putevi stoje,
iz čet’ri zida u radost što znam,
uskoro, opet, isto k’o nekad,
na put iz mraka ja slobodan hodam.
Slobodan Slobodan, i opet hodam.
(Bgd, 10. apr. 2020.)
katarinab
Suzana Marić
Mihaela
10/04/2020 at 10:51 am Permalink
najdivnog – Ne sviđa mi se nepravilan komparativ! Stavila bih pozitiv – divnog.
Za milu moju mi putevi stoje,
iz čet’ri zida u radost što znam,
uskoro, opet, isto k’o nekad,
na put iz mraka ja slobodan hodam.
Lijepa, optimistična strofa!
10/04/2020 at 11:03 am Permalink
* Marija ** Hvala vam puno, veliki pozdrav i sve najbolje, SRETAN USKRS ♥
10/04/2020 at 4:44 pm Permalink
Darko , pratim Vas duze vrijeme , dopada mi se vasa razumljiva poezija , u isto vrijeme duboka i siroka..lp
10/04/2020 at 6:00 pm Permalink
@Krebs * Puno vam hvala, veoma mi je drago. Neredovno pišem, ali, eto… Puno drugih obaveza, a poezija je svakako moje drugo JA, i to odavno već. Lep pozdrav vama, sve najlepše ☺☺☺