Sa vrha kradenog najdivnog tornja,
onog od svih naših ljudskih imanja,
lažljivi silnici zmijskoga lika
viču i prete i otrov sipaju
na zatočenike nepravo krive,
a ulaz im prozorska okna stanova
umesto vrata što nam prikovana.

Od blagih i dobrih ljutite stvaraju,
zatočenike još jače stišću,
reč su uzeli, ukrali pšenicu,
i sve hoće natrag, sve vode dole,
ad im je želja, ne izbavljenje,
i ulice puste i pusti dani,
crnje još noći, njima na radost;
uz silu silnici slobodu guše,
mostove ruše, ustave buše,
pa poplavom prete i mladom i starom.

E, neće moći, jer istinu imam,
meni nećete mostove krasti,
granične oznake napamet znam,
a povratna karta samo što nije,
jer proleće ovo njoj moram da dam.

Za milu moju mi putevi stoje,
iz čet’ri zida u radost što znam,
uskoro, opet, isto k’o nekad,
na put iz mraka ja slobodan hodam.

Slobodan Slobodan, i opet hodam.

(Bgd, 10. apr. 2020.)