Postelja od ruža – 2 *Budjenje

“… I kada sam bio skoro na kraju prašnjave poznate staze, tek onda sam video najlepšu žensku osobu na celom svetu…
Ti, najdraža moja, išla si prema meni… I prema onoj samo našoj…postelji od ruža…”

A sada gledam nevidjenu tebe, usnulu od kapi bisernih umora, usnulu od prejakih snovidjenja i protkanih znakova lepote i strasti i zadovoljstva i pripadanja… Gledam tebe, moju vilu proteklih nadanja, vilu zlata nemerljive vrednosti. I ti si imala snagu da vreme zaustaviš, da promene još promeniš, da otkriješ lepote bez pokajanja, bez pritisaka, bez brana i prepreka, bez prekora… Samo za tebe ja to želim.

A sinoć… zvezde… Moram da priznam, više su tebe gledale nego mene. Ako, naravno i sigurno. Ja se mogu sakriti iza ugla kuće od jakog sjaja meteora, a ti? Zato i zbog toga, zvezde tebe čuvaju, a ti voliš njihovo ime… zar ne?

Znam ja šta ti sad sanjaš. Ja sam u tvojim snovima, i ti to priznaš meni, uvek, bez zadrške, bez stida i pokajanja. Pomislila si jednom onda… ono… grešnica! Ti grešnica? Voleti nekog, da li je greh? Nikako ne. Upravo zato ja sam u tvojim snovima. A ljubav… Ljudi su izumeli tu reč ali ona nije dovoljna da zameni i opiše naša osećanja, obostrano preklapajuća, ogromno gladna, potpuno pripadajuća, naše sve naše, i same nas… A koja reč druga? Ja je znam i ona sve i puno kaže. Dok spavaš i mene sanjaš, i miluješ, i voliš, i maziš se kao maca najmanja ali i najumiljatija na svetu, i kao bestidno otkrivaš neotkriveno, i ljubiš, ljubiš, pa opet ljubiš… ja tu reč znam – TI.

Uskoro svanuće i novi stiže dan, lomi sunce tmine noći najlepše ove, ali to ne smeta nama, nikako ne. U novom danu, i svakom danu, moja ljubav je tvoja. I uvek, da znaš, TI.

I onda si se probudila osmehom, i darivala mi najlepšu lepotu tvojih usana. Ne samo najtoplije, već i najlepše usne tvoje… I više nisam ni gladan ni žedan, već tebe gledam… I samo, da znaš, TI…

(Bgd, 07. Apr.2017)

Nema komentara za "Postelja od ruža – 2 *Budjenje"

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.