Školjka za Mariolu

Priča sa Književne kolonije “Riječ u kamenu”, na Pagu, 2014. godine

http://pisaric.blogspot.com/2014/12/skoljka-za-mariolu-snezana-pisaric-milic.html#more

 

Školjka za Mariolu

 

Rekao mi je, krijući poraz u očima – Umoran sam od čekanja! Ne mogu se iz kamena piti sokovi života. Nikada te ne mogu imati, jer te nemam čime kupiti. Tvoj otac te neće  pokloniti. Napuštam naše malo selo.

Odgovorila sam tiho, dajući nadu njegovom ugašenom pogledu – Pobegnimo zajedno! Otac će nam oprostiti.

Ponovio je, odsutno, nekoliko puta – Mlada si, čekaj me… doći ću po tebe…

U mislima je već bio negde daleko.

***

Samo mi je ruku dotakao, i vrelim pogledom telo ispratio, a ja sam se već zvala njegovom. Više njegovom nego onoga s kojim sam dvadeset godina noći provela i troje dece izrodila. Oči me izdaju. Slaba sam na dubinu njegovog pogleda kome bi i more pozavidelo. Na grudi mi bacio izazov, a ja sam nevešto čekala da uradi nešto.

Čekala sam da kaže – udaj se za mene – al ne reče.

Vapila za rečima – volim te – ali ni to ne čuh.

Da bar reče – želim te – al’ ni to ne skliznu sa usana, nego želja osta skrivena u dnu oka.

Kleo se da je ljubav sakrio u dubini školjke koju mi spusti na dlan na rastanku. Bila je to najlepša mala školjka koju je more donelo na obalu, onoga dana kada smo našu ljubav ukradenim koracima brojali.

 

***

 

– Pogledaj, u kamenu sam ispisao naša imena! Da traju, skrivena od drugih. Nikome ga ne pokazuj, jer ako bi ga pronašli sve bi pokvarili, možda ga u prah pretvorili pa u more bacili.

Ti si cvet ove pustinje – tvrdio je, a već me lagao. – Dok ja postojim, i dok ti postojiš, mi pripadamo jedno drugom.

Spreman je da pobegne. Pobeći će negde tamo, gde ljudi šetaju u cipelama, pa prirodni hod bosih stopala menjaju za neko čudno geganje, tamo, gde su grudi skrivene, a svako ih može dotaći i gde se ljubav meri u minutama, a vernost u satima. Tamo je on tražio sreću. On, koji je bos u vrelom pesku odrastao. On, koji je mene bosu u pesku ostavio.

***

Poklonio mi školjku, malenu, taman za moj dlan.

– U njoj sam ostavio srce, a dahom joj ulio snagu da te čuva od vetrova koji nadolaze sa svih strana. Prosuo sam po njoj mleko kamile u noći mladog meseca da mi zauvek ostaneš mlada i lepa. Kada se vratim, venčaćemo se..

 

***

Iz dnevnika:

Ostavio si me na raskrsnici očaja i nade. Znaš, čekanje je muka. Uvek je lakše onome ko odlazi. Izlazila bih na obalu da ti po talasima pošaljem poruku da se vratiš, jer ako to ne uradiš, udaće me za drugoga i naša ljubav će biti zauvek izgubljena. Ostaće skrivena u maloj školjki što se jedva i na dlanu može videti. Išla sam obalom, zaustavljala ptice pitajući ih da li su te videle. Napravila sam korpu od pruća, mnogo lepšu od one kada si me prvi video. Znam ja da ti korpu nisi ni primetio! Ali, ja sam nju napravila za pisma koje si obećao pisati i slati sa drugu strane okeana. Korpa je ostala prazna. Samo je školjka tu, izgubljena u njenoj širini. Povremeno, iz nje čujem muziku poput zvukova sa linije gde se okeani dodiruju.

Ako ikada pođeš, preko sedam mora i preko sedam gora, pa preko pustinje što je u vreli pesak umotaše, nemoj me lagati da si me voleo. Da jesi, došao bi po mene. Da si me dovoljno želeo, ne bi me mogao ostaviti. Otac bi ti oprostio što si me odveo, a nisi kupio. Bežanjem si kupovao slobodu, a tvojoj slobodi ja bih smetala. I ne laži me, jer znam, i vidim to, a osećam onako kako to žena može osetiti, da ti se dopadaju žene koje smešno gegaju u tesnim cipelama, koje nose neku čudnu odeću, pokrivaju grudi, a puštaju kosu. One, čija je koža kao svila najfinijeg kvaliteta, koju bi ponekad trgovci namernici doneli u naše malo selo. Priznajem, želela sam i ja svilu, a nisu mi je mogli kupiti.

 

***

Ah, ništa to nije važno, jer ja jedina imam školjku i tvoju ljubav skrivenu u njoj.

Od mleka kamile u noći mladog meseca ostala sam i dalje mlada. Ti si ostario bez ljubavi, jer te nije volela gospođica koja se gega u čudnim cipelama i skida ih kada od bola ne može dalje. Boli, itekako boli hod u tesnim cipelama. Ti to najbolje znaš. Te cipele koje si upario sa njom nikako ti nisu pristajale. Onaj ko je bos odrastao, iz vrelog peska ponikao, samo se u pesak može vratiti i tu srećan biti. Okove odbaciti, srce razgolititi, ljubav iz školjke izvaditi, na kolena se spustiti i tražiti oproštaj što si me ostavio.

Nije to bilo obično ostavljanje na raskrnici očaja i nade, bila je to izdaja koja se ne prašta.

Pitaš me zašto sam se udala i decu rodila. Reci ti meni, zašto je u onoj pletenoj korpi, najlepšoj korpi u selu koju je neka devojka isplela, samo školjka ostala? U njoj nema obećanih pisama.

***

Decu sam vodila na obalu mora i pričala im bajku o siromašnom mladiću koji je slobodu i ljubav najlepše devojke u selu, menjao za par cipela i siguran hleb u rukama. Čije su oči ostale na devojčinim grudima, i koži mekšoj od najfinije svile koju trgovci donose, mada retko, u malo selo na obali mora.

U kamenu je isklesao dva imena.

Ta devojka ima isto ime kao ti – reče mi sin jednog vrelog dana.

Slana suza mi kanu niz lice, pa na usne. Bila je slana kao da je pala sa dna Mrtvog mora.

***

Prošlo je dvadeset godina:

– Došao sam.

– Prekasno je.

– Nije! Deca su ti odrasla.

– Ostani ti.

– Ja ne mogu nazad.

– Čoveka kraj moga uzglavlja ne želim ostaviti. Nije zaslužio.

– Nikada te nisam poljubio. Godinama sanjam dodir tvojih usana.

– Nisu to iste usne. Usne koje si sanjao bile su nepoljubljene. Ove pripadaju drugome. Idi, mene više nema. Nas više nema.

– Ima! Ima nas na onom kamenu koji sam danima klesao. Jedino tada sam srećan bio. Poneću ga sa sobom, za dane koje čekam sa zebnjom u srcu, jer mi je u kosti ušla neka težina koja pritiska i boli. Na grudi mi tuga nalegla i dah sasvim skratila. Patnja me  zarobila.

Kamen je umotao u svilu, pa sa leve strane pod košuljom sakrio, i iz sela izneo. Srce mu se na tom putu u kamen pretvaralo.

***

Nikada nisam bila tužnija. Jer, kamen je bio nemi svedok naše ljubavi koju je on sada izneo poput najveće dragocenosti.

Da mu vratim, da ne ostanem dužna pri činu sahranjivanja ljubavi, rekla sam – Ja ću školjku moru vratiti, i ostariću kao što si ti ostario.

– Veruj mi, svaka seda vlas na ovoj umornoj glavi  strostruko  je zaslužena. Ne vraćaj je moru! Ne prkosi prirodi, ne izazivaj stradanje, ne bacaj ljubav u more. Molim te, nemoj da ostariš, jer ako ti ostariš to će biti kao da nikada nisam živeo i kao da nikada nisam bio mlad.

Školjku sam sačuvala.

Mala školjka  na mom malom dlanu priča priču o dvoje mladih ljudi, koji su odrasli bosi na vrelom pesku, koji su se voleli, pa ljubav u kamen isklesali, a onda se rastali.

More je decenijama oplakivalo i umivalo njihova imena. Školjka je na dlanu spavala dugogogišnjim snom.

 

Jednog jutra, dok je čovek kraj mog uzglavlja spavao, a deca u snovima lovila bele oblake, izašla sam na obalu mora i zaplakala. Pitala sam more da mu vratim školjku koju je pre dvadeset godina na obalu izbacilo. More je ćutalo svom snagom.

Dobila sam pismo posle dvadeset godina. Pisalo je samo ovo:

– Kada sam kamen iz svile pred ogledalo stavio, srce se zauvek u kamen pretvorilo. Imena se nisu izbrisala.

 

Odgovorila sam:

– More nije želelo školjku nazad. Dalo mi je u amanet, u poruci poslatoj po mornarima zalutalim na pučini, koji su tražeći savršenu devojku ispevali pesmu o Marioli. Moram je predati najboljoj devojci, a školjka će joj doneti sreću! Od tragova mleka kamile u noći mladog meseca ostaće večno mlada i lepa. Sa rukama čistijim od najfinijeg kristala, će mladiću po meri svoje duše dodirom školjke zauvek srce zarobiti. Dogodiće se sve to nenadano, ali sigurno, jedne tople letnje noći, daleko od mora i peska, tamo daleko, u dalekom belom gradu gde vekovima, neumorno, reka Sava pleše ljubav sa moćnim Dunavom.

        

                                      Snežana Pisarić Milić             

 

 

6 komentara za "Školjka za Mariolu"

  1. Marija
    24/04/2019 at 7:44 pm Permalink

    Volim ovakve tople, romantične priče kakva je tvoja. Nije sladunjava. Ima onaj fini omjer osjećaja koji dotakne srce, ali ne prelazi u patetično. Odvodiš čitatelja u jedan drugi svijet, ali likovi ostaju bliski, ljubav je univerzalna tema, a svaka je drugačija. I stil je lijep, kao da miluje svojom melodijom.:)

  2. mirko1
    24/04/2019 at 8:32 pm Permalink

    Hvala, Emina, za priču koja se čita sa velikim užitkom.
    Lijep pozdrav:)

    P.S.
    Ako je više nitko ne pročita, ili ako ne ostavi neki komentar, ne čudi se. Ona ostaje književni kvalitet, a što se neki uradci zatrpavaju komentarima, to je problem i njihovih autora i čitatelja. Ne bih dalje, a ovo za što sam kompetentan, odnosno što je bjelodano, morao sam sa nekoliko riječi “podvući”.

  3. Emina
    25/04/2019 at 7:10 am Permalink

    Draga Marija, hvala od srca za komentar. Raduju me tvoje riječi. Lp LP 🙂

  4. Emina
    25/04/2019 at 7:18 am Permalink

    Dragi Mirko1, srećna sam ako si moju priču pročitao sa velikim užitkom!

    PS:
    Drago mi je što si ovo naglasio. I, hvala ti što si to ovako javno napisao. Plivam ja u ovim knjizevnim vodama, sada već dovoljno dugo, da prepoznajem takve pojave. Lp 🙂

  5. boba grljusic
    25/04/2019 at 6:09 pm Permalink

    Draga Emina

    Prekrasno, iščitala sam s velikim užitkom! Bajkovito lijepo je tvoje pisanje .
    Pozdrav tebi

  6. Emina
    26/04/2019 at 7:15 am Permalink

    Draga Boba,
    hvala od srca za ovako lijep komentar. Lijep pozdrav

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.