Jednog smo se dana ipak sreli

i s nekom se nadom pogledali

pa zajedno sa njom  za stol sjeli

i u pod oboje zagledali.

Ti, ja i nada, sami za stolom,

nada šuti, mi spustili vjeđe

i ne znajući kuda sa bolom

na koga od nas da više pr’jeđe.

                            .

Onda si prvi dignuo pogled

zelenoga ti pretužnog oka.

To nije bila suza nego led,

pogled neki čudan s visoka.

                          .

Zima i srsi prošli kroz mene

i r’ječi mi zastale u grlu,

srce od zimice odmah svene

za njom i nada u ljubav smrlu.

..

Još uv’jek tišina vlada stolom,

tko kome, kako da kaže nešto

il’ je bolje ostati s bolom

već glumit’ upitno sreću vješto.

                       .

Potom si brzo dignuo čašu

šampanjac mi dodao u ruku,

uzeo za sebe c’jelu flašu

ispi do dna svu našu muku.

                      ,

Tako je čudno, lagano bilo

a tuga bila duga i teška.

Falila riječ, neko bodrilo,

priznanje: ‘Prosti, bila je greška.”