Povodom jubileja 100 godina od smrti Anđelije Lazarević 

.

Pariz je ostao dalek, a platna nedovršena.

Tamo gde je senka presekla tvoj let,

reči su, Anđelija, preživele vek.

                        .

Soba je tesna kada se u njoj boluje,

i dok pod kožom tinja ovo moje, nevidljivo,

ja gledam u naš nedosanjani grad svetlosti.

To je utočište.

             .

I nek prođe sve – i vek, i noć, i sena,

u istom ramu suza se skriva,

Umetnost beše jedini eho

Gde bolesna duša ostaje živa.

Pročitaj cijelu poeziju

sestri

.

Svatko tko se spustio u tmine i dotaknuo granicu mrtvih,
izranja s nevidljivim sidrom koje ga zauvijek veže za istinu.
To je sidro koje živi u metežu svijeta više ne mogu izgubiti.

                                     .

 Promatramo svoj zemaljski oblik u zrcalu vode—stalno se mijenja,
stari, rastače se i bježi poput pijeska kroz prste,
no upravo kroz taj prolazni privid spoznajemo ono što ne umire.

                                          .

 Dok materija neumitno propada i tone u zaborav,
u tihom carstvu duha tkaju se neuništive niti:
tamo šapati voljenih ostaju vječni, čisti i nježni.

Pročitaj cijelu poeziju

Dobrodošli u dvorac od četrnaest soba,

jednom pesniku tesan, drugom dovoljno prostran,

pa kad se porazmisli – izbor je raznovrstan –

izaberi sonet, izazov spram novog doba.

                               .

Pozdrav Lauri, Heleni, nerođenoj kćeri,

ako treba i poštovaocu Sen-Džon Persa,

a neveštome što se krije iza blank versa –

sudiće Kalipso kad dođe pred njene dveri.

                           .

Sonet je tajni adut na turniru pesnika:

instant pažnju privlače kreativci Enklave,

dok Petrarka i Dante vekovima se slave.

.

Jasna su pravila – uz par maštovitih slika,

dobar vetar poetskim jedrima daće pravac –

kroz začaranu noć sonet uzvraća udarac!

Pročitaj cijelu poeziju

Djedu je Šimi porasla kosa
Šiške mu se objesile sve do nosa
Pa mu baka Mara daje na znanje
Da je došlo vrijeme za šišanje.
.

Uzela je škarice i češalj bez zubi
Posjela je djeda, u čelo ga ljubi
Sav potreban pribor u krilo mu stavi
Pa počinje svoj manevar po glavi.
.

Šiša li ga šiša, kosa posvud leti
Šime laganu brigu već osjeti
Nešto mu je previše te kose na podu
Boji se da i uha pod škare ne odu.
.

Mara se naviruje za sve od sebe daje
Ali u tom zanosu šišati ne staje
“Ovdje sam previše, ovdje trebam malo!”
Bome je malo kose preostalo.
.

Šima jadan šuti, muku svoju trpi
A Mara ga moli da se malo strpi.
Napokon je gotova sve postrance gleda
Ali Šimi nikako ogledalo neda.
.

Zbrijala je Mara Šimi svaku sijedu
Sad mu uha strše na njegovu bijedu.
Kose više nema, čelava mu glava
Sjetio se kako je miš šišao lava.
.

Eto Šime, sad na glavi kapu nosi
Mari više neda ni blizu ka kosi
Još ga jedna davna pošalica ganja
Da na glavi ima dva vel’ka lokvanja.
.

Suzana Marić

Pročitaj cijelu poeziju

Gogjoši poezija mora imati pet stihova. Svaki stih mora predstavljati lirsku sliku u cjelini. Nemojte riječ iz jednog stiha prenositi u sljedeći. Teme nisu ograničene, cijeni se minimalistički izraz. 

Pročitaj cijelu poeziju

Sve ono na svijetu ovom što mi treba

usidreno između njezinih je ruku;

tu je beskonačna nesebičnost neba

sa zvijezdom što brod mi privodi u luku.

                     .

U središtu ove raskošne intime

srce je što kuca jedino za mene ,

u koje ljubavlju urezujem ime

i čija toplina napinje mi vene.

                      .

Međ’ rukama njenim izdašna je duša

što samo je s mojom osmišljena, cijela

te s njom s istog vrela sve slabosti kuša,

širi se i cvjeta u oba nam tijela.

                            .

U tom raskriljenom svemiru bez kraja

sve je što mi treba i sve je što volim :

žrtvenik radosti, sreće, zagrljaja…

pred kojim klečim, pred kojim se molim.

Pročitaj cijelu poeziju