Djedu je Šimi porasla kosa
Šiške mu se objesile sve do nosa
Pa mu baka Mara daje na znanje
Da je došlo vrijeme za šišanje.

Uzela je škarice i češalj bez zubi
Posjela je djeda, u čelo ga ljubi
Sav potreban pribor u krilo mu stavi
Pa počinje svoj manevar po glavi.

Šiša li ga šiša, kosa posvud leti
Šime laganu brigu već osjeti
Nešto mu je previše te kose na podu
Boji se da i uha pod škare ne odu.

Mara se naviruje za sve od sebe daje
Ali u tom zanosu šišati ne staje
“Ovdje sam previše, ovdje trebam malo!”
Bome je malo kose preostalo.

Šima jadan šuti, muku svoju trpi
A Mara ga moli da se malo strpi.
Napokon je gotova sve postrance gleda
Ali Šimi nikako ogledalo neda.

Zbrijala je Mara Šimi svaku sijedu
Sad mu uha strše na njegovu bijedu.
Kose više nema, čelava mu glava
Sjetio se kako je miš šišao lava.

Eto Šime, sad na glavi kapu nosi
Mari više neda ni blizu ka kosi
Još ga jedna davna pošalica ganja
Da na glavi ima dva vel’ka lokvanja.

Suzana Marić

Pročitaj cijelu poeziju

Gogjoši poezija mora imati pet stihova. Svaki stih mora predstavljati lirsku sliku u cjelini. Nemojte riječ iz jednog stiha prenositi u sljedeći. Teme nisu ograničene, cijeni se minimalistički izraz. 

Pročitaj cijelu poeziju

Sve ono na svijetu ovom što mi treba

usidreno između njezinih je ruku;

tu je beskonačna nesebičnost neba

sa zvijezdom što brod mi privodi u luku.

                     .

U središtu ove raskošne intime

srce je što kuca jedino za mene ,

u koje ljubavlju urezujem ime

i čija toplina napinje mi vene.

                      .

Međ’ rukama njenim izdašna je duša

što samo je s mojom osmišljena, cijela

te s njom s istog vrela sve slabosti kuša,

širi se i cvjeta u oba nam tijela.

                            .

U tom raskriljenom svemiru bez kraja

sve je što mi treba i sve je što volim :

žrtvenik radosti, sreće, zagrljaja…

pred kojim klečim, pred kojim se molim.

Pročitaj cijelu poeziju

Ne grdite vi mene, rugate se sebi,

vlastitoj malenkosti, majušnosti…

                         .

Lokot na usta stavite, manje sudite,

jer Gospod čuje svako proklinjanje..

                         .

Tko ste vi, da ikoga kudite i ružite –

nepoželjne im osobine pripisujete?

                             .

Pakleni suradnici, inatljivi i prkosni-

za pravo su si dali druge ponižavati.

                               .

Ljudski rode pakosni – zlobi prebliski,

nećeš se izvući od osude pravičnosti..

Pročitaj cijelu poeziju

I prođe još jedna noć.

Na nebu trepere zvijezde.

Svemir je moj svjedok.

Zna da čekam Tebe.

                .

Ne dolaziš.

Ne čujem tvoj glas.

Čujem svoju dušu koja

Plače.

U nijemosti noći kuca

Sat.

(više…)

Pročitaj cijelu poeziju

https://microficcionesycuentos.blogspot.com/2026/05/la-montana.html

Mija sentía que la Montaña la amaba. Era una relación extraña entre una mujer y la Montaña. Fuera donde fuera, nunca se perdía. Le parecía conocer bien todos sus bosques y claros, sus empinados y lisos acantilados, sus manantiales y arroyos, todo su temperamento. Las bestias huían ante los pasos de Mija, mientras los demás animales del bosque pastaban despreocupadamente cerca de ella. Por las mañanas, los pájaros la saludaban con alegres trinos, y el bosque le ofrecía abundancia de frutos comestibles. Nunca se había sentido amenazada en la Montaña. Hace poco, cuando el viento rompía furiosamente las ramas de los árboles y arrancaba algunos de raíz, mientras todo aquello volaba a su alrededor en un extraño remolino, no le ocurrió nada. Le pareció que la Montaña, en medio de todo aquel caos, la había abrazado y protegido intacta.

Después de eso, por todas partes quedaron ramas rotas y troncos caídos, aunque no por mucho tiempo. Llegaron los trabajadores forestales y se llevaron todo. La Montaña volvió a resplandecer en toda su belleza. (više…)

Pročitaj cijelu poeziju