Postoji li ljepši završetak dana od onog trenutka kada se napokon možemo uvući u krevet i otvoriti knjigu? Za nas, okupljene oko filozofije Očaravanja s knjigom u krevet, to nije usputna navika prije spavanja – to je ritual povratka sebi i potpuni odmor mozga od dnevno prikupljenih informacija i briga.

Čitanje u krevetu ima posebnu čaroliju; to je prešutni dogovor između nas i pisane riječi, nas i odabranog književnika da sve brige dana ostaju s druge strane vrata spavaće sobe. U tom našem malom, sigurnom utočištu, svako okretanje stranice postaje dio osobnog rituala opuštanja.

Međutim, u suvremenom svijetu, ovaj naš sveti prostor napadnut je agresivnim plavim sjajem mobitela. Tradicionalni ritual čitanja papirnate knjige zamijenilo je besciljno „skrolanje” po ekranima. Ova promjena u večernjim navikama nije samo estetska ili stvar osobnog ukusa; ona duboko utječe na našu psihologiju, naš san, ali i na generacijski jaz koji se stvara između starijih i mlađih generacija.

Za starije čitatelje knjiga u krevetu još je uvijek sinonim za opuštanje. Navikli na taktilni osjećaj papira, oni u krevet odlaze s namjerom da uspore – knjiga u rukama predstavlja mentalni signal da je dan završen i da se napokon mogu odmoriti.

Mladi danas ne čitaju nužno manje, ali čitaju potpuno drugačije. Dok papir nudi linearno, duboko čitanje, mobitel potiče takozvano skeniranje teksta koje pruža njegovu brzu konzumaciju. Klasični ritual odlaska u krevet s fizičkom knjigom zamijenjen je skrolanjem do kasno u noć, što stimulira mozak umjesto da ga umiruje. Starije generacije odrasle su s kulturom pisane riječi pa im je poetsko izražavanje prirodan filter za emocije i životno iskustvo, dok se mladi teško vezuju uz duži tekst, ma koliko on interesantan bio.

(više…)

Pročitaj cijelu poeziju

Hod plesača,

pokret ramena

i osmjeh modrine.

Prepoznaju te

još izdaleka,

mada si samo

lik sa slike

i dio snova

malog čovjeka.

          .

Žuriš kroz dan

bez kapija

i naslanjaš se

na početak noći

da staviš krunu.

Čekaju te žene,

muškarci kunu…

           .

Na pozornici

držiš pažnju.

Čaše se prazne,

nazdravljaju mnogi

za tvoj uspjeh.

Odsutno piješ

i gledaš na sat.

Dosada smara,

djevojke se nude –

nikakav izazov.

Hodom plesača

odlaziš dalje,

ostaju uzdasi.

Pročitaj cijelu poeziju

Volim ruku tvoju

oko struka do uzdaha

kad po meni piše pjesme,

kad po meni slika,

kad u meni drhtaj bûdi,

kad mi zore osvjetljava,

kad mi volju kroti,

kad ne znam reći ” neću”,

kad me vodi do ludila

i još dalje

pa se vrati na početak

pa po meni opet slika,

piše pjesme,

duši mojoj nudi sjaj

kad mi nudi sreću,

zato volim ruku tvoju

i ne želim bez nje kraj.

Pročitaj cijelu poeziju

Nestala je staza što je još do jučer

vodila me grešnog do tvoga osmijeha

jer si u njem skrila sve ono što tražih,

a bio je nevin k’o duša bez grijeha.

                     .

Po stazi  sam toj koračao grubo

padajući često u zamke od strasti

znajuć’ da će srce oprostit’ mi tvoje

k’o i uvijek do sad, skitnici bez časti.

                          .

Ali srce krhko postalo je nijemo

jer mu razbih čežnjom ozidane dvore

iz kojih odoše i ljubav i sreća

u dubine crne da s tišinom zbore.

                        .

Staze moje sad su krhotine čežnje

po  kojima bosa duša moja hodi.

Krvari i bolna za oproštaj moli,

al’ osmijeha nema da je preporodi.

Pročitaj cijelu poeziju

DIE ERDE IST EIN WENIG VERRÜCKT GEWORDEN

.

Die Erde ist ein wenig verrückt geworden,

hat sich gedreht nach Süden und Norden,

sie wollte mal ganz anders liegen,

und Flüsse begannen flussaufwärts zu fließen

mit Murmeln und Fließen.

                   .

Dann hat sie sich ordentlich ausgestreckt,

weil Altersschwäche in den Knochen steckt.

Ein kleiner Berg ist ganz geschwind gefallen

 ins Meer, wo die Wellen sind,

er brachte die Flut geschwinden

und änderte das Klima im Winde.

                      .

Dann hat die Erde laut geniest,

dem Mond zugerufen,

der sie begrüßt: „Was starrst du mich nur von Ferne an,

komm ein bisschen her, du Mann!“

                    .

Der Vulkan ist wütend hochgesprungen,

hat sich an eine Klippe geschwungen:

„Eine Party ganz ohne mich?

Oh, verrückte Frau, wie wunderlich!

Ohne mein großes Feuerwerk

 gibt es keinen Weltuntergang am Berg.“

                          .

Und die Erde lacht und freut sich sehr,

wärmt ihre kalten Hände am Meer

und wundert sich ganz staunend im Nu:

Wo sind bloß all die Menschen, wo?

                           .

Pjesmu Marije Juračić Zemlja je malo šenula na njemački jezik prepjevala je Spomenka Krebs.

Pročitaj cijelu poeziju

Iznova thanatos zavlada-
eros kao sluga, nevidljiva.

Buniš se, poput djeteta –
mrštiš, dok obrva zatitra.

Ništa ti više ne odgovara,
lomi te staklo (ne)poraza.

Prepoznajem tek avet, buka
-blagu tišinu defragmentira.

Trgni se, smisao te doziva –
ne čuješ ga, beznađe diktira.

Pročitaj cijelu poeziju