Kad zora tiho spusti srebrn veo,

i more dahne modrom tajnom dana,

u srcu mom probudi se bez prestanka

tvoj lik, što nosi svjetlost s neba, mio

                  .

K’o ruža što je jutrom rosom spleo

anđeo neki, tih i bez vremena,

tako je tvoja milost izabrana—

a u njoj sam cijela, njoj sam život dala

                           .

I kada večer zvonke sjene lije,

u kamenu spava Grad, a zvijezde bdiju,

u meni opet želja tvoja vrije:

                        .

da pjesmom tihu dušu ti umijem,

da sve što slutim, sve što srcem snujem,

položim tebi u ljubav što se smije

Pročitaj cijelu poeziju

Jezus izdan in aretiran
.
Edina pot, ki vodi v odrešenje,
je tista, ki nocoj se bo pričela,
ko judež v spremstvu divjega krdela
izdal me bo in pahnil v muk besnenje.
.
Med oljkami se sliši zvok korakov,
zven jekla reže žarke mesečine,
poljub hijene v siju srebrnine
uklešči me v surov objem vojščakov.
.
Gospod, naj mar ubranimo te s silo,
utišamo zverin teh rjovenje?
Nikar, nasilje duše je slepilo,
.
zabloda, ki vas pelje v pogubljenje –
kar se zgodilo bo, to bo darilo
za vse, ki v vas budi se koprnenje.

Pročitaj cijelu poeziju

Otišao dragi na dalek put

Osta Šana u dvoru čekajuć

U avliji pod mirisom jasmina

U sanak slatki pala

misleć na Arslana

Sanja Šana u haljini od kaftana

Svoga milog dragana

Ne sluti šta joj sudba sprema

Nježna duša, zaljubljena djeva.

Horda vojske došla do trijema

Oteše Šanu dok drijema

Niz kaldrmu staru, topot konja odjekuje

Šanin vrisak prigušuje.

Vraća se Arslan u svoje dvore

Dočeka ga ono najgore

ni traga ni glasa od Šane

avlija prazna.

Silazi niz basamake,

rasuše se darovi i dunje

nema njegove ljubljene

raspusti svatove, upreže konje

prema nebu okreće svoje  dlanove

Zakle se Arslan kršni

Preći će pola svijeta,  pustinju vrelu

samo da nađe svoju dragu, lijepu.

A tamo u tamnici

Bolom pune duše

I suzama koje teku

od zuluma što je snađe

Šana kuje plan o bijegu.

Neka zna dunjaluk

Arslan dade u amanet

Opet će ašikovat

S lijepom Šanom u đulistanu.

                    .

Pjesma je inspirisana romanom prof. Đorđa Dabarčića „ Tučevska molitva“.

Pročitaj cijelu poeziju

Slavljenik je nestao

U treptaju oka.

Pokrenite potragu –

Maločas je bio tu!

           .

Pretražite grmlje,

Šikare i žbunje,

Parkove i jarkove

I najdublje mrakove.

                 .

Nazovite SOS,

Nemojmo da stojimo.

Otkad njega nema,

Ni mi ne postojimo.

Pročitaj cijelu poeziju

Ogolila sam dušu,

skinula masku tjeskobe

kojom je bila prekrivena…

Sve do sada,

do ovog trena…

Uzdahnula sam uzdahom olakšanja,

pustila sam djelić sebe iz okova boli,

okova u kojima je bio zaključan,

odbačen, napušten…

Odbacila sam veo lažnog sjaja,

stavila sam novi… drugačiji,

onaj koji mi vjetar života

ne može skinuti s glave…

Ogolila sam dušu,

ali obukla sam srce u plamen snage…

Plamen koji gori ali neće izgorjeti…

Da…to sam ja,

ogoljena ali snažna žena,

žena koju valovi života neće potopiti,

neće ugušiti,

jer znam plivati…

              .

Plivam u ljepotama života,

dok mi duša slobodno

putuje…

I putuje, i ne staje,

tako lagano, spontano i neopterećeno…

           .

Jer to sam ja,

ogoljena do srži,

do kostiju, do gole kože,

ali živim …

Živim punim plućima!

Pročitaj cijelu poeziju

“VOLJELA SAM GA…”

(kao da ga izgovara dubrovačka renesansna gospara pred zatvorenim prozorom prema luci)

                        .

Kako je tiho večeras… Ni vali ne dišu,

k’o da je i more stalo slušat moje nemire.

U ruci držim pismo koje nikada neću poslat,

jer čemu riječi kad te neće dosegnuti?

Nisam više djevojka što vjeruje da ljubav

ima krila brža od sudbine.

                            .

Ali ipak — kad sklopim oči, sve se vraća:

tvoj osmijeh u sjeni trepavica,

tvoj glas koji je znao šaptati i kad je šutio,

tvoja ruka, što je na moju stala

kao da joj je oduvijek pripadala.

                          .

Ah, kad bi znao, dragi moj,

koliko puta sam noć razdijelila samo

gledajući zvijezde, uvjerena

da iste one gore i nad tobom.

To je bilo jedino što sam mogla držati za istinu

u svijetu gdje mi više ništa tvoje ne pripada.

                     .

Ne bojim se samoće —

ona je moja stara družbenica.

Bojim se zaborava; bojim se dana

kad ću se probuditi i prvi put ne pomisliti na tebe.

Jer tada će nestati zadnji trag

                    .

onoga što smo bili.

A ipak… neka.

Ako je ljubav suđena da živi samo u meni,

onda neka bude velika,

neka bude snažna, neka bude istinita,

da barem jednom u životu kažem:

              –

“Voljela sam ga —

i to mi je bilo dovoljno.”

Pročitaj cijelu poeziju