Pomalo škripi stara katarka
Držeći ljubavna jedra
Al’ dalje plovi naša barka
Dok vjetrovi pušu u njedra
Dok bjesni,divlja, ludo jugo
Bura, sve pred sobom ruši
Plovimo dalje, moja tugo
Sa Suncem u srcu i duši
I nježno škripi uz ritam srca moga
Ta, duši draga katarka
Uz tebe sam sanjala putovanja mnoga
Vezana k’o za bitvu barka
Ako ove noci samo ustanem
i napustim i ostavim sve ,
i ustanem, i onako samo krenem,
nomadski i tajno ne plaseci se
sto ziveci zivot emotivno paloga smrtnika
prognanika i vjecitog putnika
uzeh sebi slobodu dotaci im savijest.
Zasto im dodirnuh dusu?
Da li sagrijesih, Majko,
i ako jesam,molim ti se ,
ne ljuti se na me
ja samo sam dusevni nomad
sto ne puzi niti preklinje
sto se ne saginje…
Sitni su sati .
Nijemi jecaj na usnama se spleo .
Kroz tisinu sova zahuka .
Pero prestade pisati
..
MINUT ĆUTANjA
Svađa je završena.
Na podu su ostaci večere
umesto tvoje haljine.
Nebo je vedro
u našim očima su munje
tek rođene mržnje.
U vazduhu traje minut ćutanja
u čast jedne umrle ljubavi.
Miloš Marjanović
kad smrt zatrudni,
dubinama njenog vodenjaka
teku moje oči
tražeći duplje
u koje sunce
još zašlo nije (više…)
Marija
katarinab