Jednog se dana

pogledah u zrcalu,

stvarno imam boju kose

na majku

i oči su nam iste

i iste modrice

ispod očiju

ne znam zašto,

zbog čega su tu

život ne mazi,

to znam

znam da i ona zna,

nikada nije

o njima govorila

nisam ni pitala.

Život je dilema,

izbor,

i biraš

ili dobro

ili loše

izabrale smo.

Majčinu boju očiju

nisam birala,

nisam ni boju kose,

nisam mogla

i pitam se

jesam li to

ja u zrcalu,

jesam li ja

isto loše izabrala?

Vidim da jesam

ne bole modrice,

loše riječi

sto puta izrečene,

boli nešto drugo

srce je ranjeno

i duša na križu sama,

slika se zamutila.

Magle u očima,

sat otkucava u tami

duga je noć,

ostalo je još puno

vremena do svitanja.

Pročitaj cijelu poeziju

Pod krilom jedne ptice zatreperila je plava školjka svjetlosti.

Daleko pod krilima razlijevao se safir i zaklanjao bijele tragove vjetra.

                                 .

Sunce je među usnulim divovima prosulo zlatne ljuske.

Vjetar je raspleo bijelu svilu nad plutajućim vrtovima,

kao munja, na krilima lutajućeg svirača zapalila je mjesečevo perje.

                                            .

Stakleni putnik je s njihovih tragova brao miris hladnih zvijezda.

Bijeli krugovi bježali su jedan preko drugoga prema rubu maslina.

                                       .

Zalazak je iz svojih dubina izvadio tamni plod sunca;

u njegovoj kori spavao je sjaj potamnjeloga metala,

kao koraljna jezgra u grimiznom vinogradu.

                                 .

Planinske su kose nosile šume na svojim zelenim ramenima,

između njihovih rebara rijeke su otvarale modre oči.

Na dvorcu davnine bronca je svjetlucala

kao med što ga je mjesec sakrio u školjku.

Pročitaj cijelu poeziju

„KAVA, LJUBAV I INTERNET“

Lik: ANĐA IZ SPLITA

Scena: kužina, kava, mobitel, balkon

                  .

ANĐA (sidi, lista mobitel):

Ajme meni… danas se više ni ljubav ne kuva — sve je „online“. (Pogleda publiku) Nekad si mora čekat čovika da ti pokuca na vrata.

Danas ti dođe poruka: „Hej, lipa si.“ A ja mislin — lipa san, ali kome? (Smije se)

Jedan mi je pisa: „Ja san ozbiljan.“ A profil mu bez slike. Pa ko si, sine — čovik ili Wi-Fi signal? (Pije kavu)

Nekad si znala kad te neko voli. Dođe, donese cviće, pogleda te… Danas? Pošalje srce ❤️ i misli da je završija posal.

Ajde molin te! (Srčano) Ja san jednom rekla jednom:

„Dođi popit kavu.“

Kaže on: „Može, al’ virtualno.“

Rekla san: „Slušaj, sinko — ja kavu pijem, ne zamišljam!“ (Smije se glasno)

I onda me pita:„Šta tražiš u muškarcu?“

Rekla san mu: „Signal — ali stabilan.“

(Pauza)

Jer danas ti je sve ko internet: sporo, nestabilno

i stalno te neko pita —„Jesi li još tu?“ (Pogleda publiku)

Jesan, jesan…ali više ne čekan. (Digne šalicu)

Jer san naučila: bolje je popit kavu sama nego čekat nekoga ko dolazi… ali nikad ne stigne.

Ajmo živili. (Svjetlo se gasi)

Pročitaj cijelu poeziju

Nema me za Danas,

Ni za Sutra,

Jučer su me darovali snu.

Moj osmijeh lebdi od Vrata do Vrata Starog grada

Ja jesam i nisam tu.

Pročitaj cijelu poeziju

Bezračnim prostorom prolijeće

golubica mira, pitomosti krotke.

                             .

Ne vidiš brvno vlastite šarenice,

napadaš istraumatizirane biljke.

                                .

Nedaleko stola, Kafkine literature –

gusto, zahtjevno štivo pneumonije.

                               ,

Zagnojena posjekotina, fijasko oštrine,

mijenjati se odbija, obustavlja spletke..

                        ,

Ali sepsa, apsces “ljubavi” (be)smrtne –

i dalje mi krvotok truje, pustiti ne može.

                  .

{ Lorena Galeta }

Pročitaj cijelu poeziju

Nebo je danas takvo
– malo do umjereno oblačno.
Pod tom stražom od sedam boja,
napokon blijede one stare, teške drame.
Sve što me još jučer, poput oluje, prikovalo za tlo,
danas je samo obična, mokra točka –
bistra kap što mi svjetluca na dlanu.

                        .

Nema više teških crnih oblaka, ova sjena je nevjerojatno laka,
potpuno cijepljena od patetike i velikih riječi.
Puštam je da mi ležerno sklizne niz prste,
tamo gdje svi oni pametnjakovići broje svoje sijede vlasi.
Moji stari ožiljci?
Ma, danas se samo pretvaraju da su jutarnja rosa.

                               .

I ne dolazite mi, zaboga, s pitanjem kamo ta voda teče!
Ona samo diže bunu protiv vaše logike,
traži onaj veliki, divlji vrtlog tamo na pučini mora.
U ovoj tišini, koja mi napokon više ne steže grlo,
ja samo duboko udišem zrak.

                   .

Slobodna sam.
A za ostatak ovog savršeno uređenog svijeta – jednostavno neuhvatljiva.

                                  .

LEICHT BIS MÄSSIG BEWÖLKT

                      .

Der Himmel ist heute genau so – leicht bis mäßig bewölkt.
Unter dieser Wacht aus sieben Farben
verblassen endlich die alten, schweren Dramen.

Alles, was mich gestern noch, wie ein Sturm, zu Boden drückte,
ist heute nur ein ganz normaler, nasser Punkt –
ein klarer Tropfen, der auf meiner Handfläche glänzt.

                                          .

 Es gibt keine schweren, dunklen Wolken mehr, dieser Schatten ist unglaublich leicht,
vollkommen geimpft gegen Pathos und große Worte.
Ich lasse ihn einfach lässig durch die Finger gleiten,
dorthin, wo all die Besserwisser ihre grauen Haare zählen.
Meine alten Narben?
Ach, die tun heute nur noch so, als wären sie Morgentau.

                                      .

Und kommt mir ja nicht, um Gottes willen, mit der Frage, wohin dieses Wasser fließt!
Es probt nur den Aufstand gegen eure Logik,
sucht jenen großen, wilden Wirbel dort auf dem offenen Meer.

                                      ..

In dieser Stille, die mir endlich nicht mehr den Hals zuschnürt,
atme ich einfach tief die Luft ein.
Ich bin frei.
Und für den Rest dieser perfekt geordneten Welt – schlicht und ergreifend nicht mehr zu fassen.

Pročitaj cijelu poeziju