Milan Janković “Dok sam ovim svijetom prolazio”
Osjećam svoje misli suhima.
Otkotrljaju se s jezika kao šljunak,
kao da mi u grlu zapeo pijesak
i komadić prašine,
dosežući do trbuha
koji je nemiran i mučan,
koji valja kao sedam mora,
posežući za bilo čime,
da se usidri poput bola
i vrati u stvarnost.
Ili gdje ima smisla u svemu
razmišljanja unatrag ovom boemu,
gdje ih opet stavljam na vjernost.
.
Posežem za rajem,
a pronalazim samo pakao.
Svojim hrapavim slovima
siječem rubove u papirima,
i pišem dalje… Iako mi žao…
.
Poput krvi mi se tinta prolijeva,
a iz želuca žuč svaku stranicu ispunjava.
Volio bih da imam svima
nešto lijepo za pisati…
Ali sam živio ružnim životima
i bio potučen žrvnjevima, vjerujući…
Pretvarali me u pepeo vreli,
što ga raznose najtiši vjetrovi.
.
Volio bih da mogu reći;
‘Iskustvom sam postao jači.’
Ali samo sam više uplašen
od onoga što će doći,
a ja tada budem snen…
Jer, tako mi je svejedno,
idem li za raj ili pakao,
ako sam učinio bilo što
i ono, što nisam nikada učinio,
Jagoda Sablić “Gorica moja spava”
Još i danas srce me vuče,
Staroj kući, klupi isprid kuće.
Zatvorene ponistre i škure,
Ugašene lumace i ferali,
Zaspali su zauvik naši stari.
‘
Još mi vonja miris starog vina,
Još mi vonja miris konobe i bačve,
Još mi vonja more šta te jubi,
Još mi vonja miris lušijače.
.
Zaspali su naši stari,
Zaspale su đendinjere.
Zaspali su stari kari,
Šta su Goricu budit znali.
.
Gorica moja spava,
U zagrljaju duša šta je jube.
Gorica moja spava i ponovo
Se budi, jer donosu joj život
Nika dica, i niki novi judi.
Spomenka Krebs “Ruža na kiši/ Die Rose im Regen”
Na ulicama Münchena, u sivoj svjetlosti,
Tražila sam lice koje obećava
da proljeće neće prestati, da ljubav neće pobjeći,
dok grad pjeva svoju usamljenu pjesmu za nas.
.
Ružica – ime poput nježnog daha,
latica na hladnom povjetarcu.
–
Ti si ružičasti snijeg koji tiho pada,
najljepša boja u svijetu obasjanom.
.
Moje su ruke prazne, da, trnje je teško,
Više te ne mogu pronaći u tramvaju ili u svakodnevnom životu.
.
Ali u mom lijevom džepu, duboko i blizu,
još uvijek si tu zauvijek kao moja ruža.
.
Nijedan Leonardo (da Vince) ne može nacrtati kako si lijepo lijepo cvjetala,
kada ponovno pozdravljaš svijet kroz moje riječi.
–
Pišem tvoje ime u mokri asfalt,
dok odjek ljubavi ne odjekne svim ulicama.
.
Die Rose im Regen
In den Straßen von München, im grauen Licht,
suchte ich nach einem Gesicht, das verspricht,
dass der Frühling nicht endet, dass Liebe nicht flieht,
während die Stadt ihr einsames Lied für uns zieht.
Ružica – ein Name wie ein sanfter Hauch,
ein Blütenblatt im kalten Windhauch.
Du bist der rosa Schnee, der leise fällt,
die schönste Farbe in einer verstrahlten Welt.
Meine Hände sind leer, ja, die Dornen sind schwer,
ich finde dich in der Tram und im Alltag nicht mehr.
Doch in der „linken Tasche“, ganz tief und ganz nah,
bist du als meine Rose auf ewig noch da.
Kein Leonardo kann zeichnen, wie schön du erblühst,
wenn du durch meine Worte die Welt wieder grüßt.
Ich schreibe deinen Namen in den nassen Asphalt,
bis das Echo der Liebe durch alle Straßen erschallt.
Lorena Galeta “Zgrabljena uvertira”
Nokti uzduž Hada,
gavran im se jada..
Zašto bol pada –
na nevina stada?
Nečija se zamjerka
-Njemu usprotivila.
Kažu da Bog vlada
-i jedini suditi zna.
Ali što je s nama –
kojima duša puca?
Kao fragment agonija,
te neviđenih trpljenja..
Dvadesete, sinonim plača-
nerazumijevanja i odlaska.
Pravda jest diskutabilna-
no, postoji li ona, odista?
Gotička se skulptura –
nataložila na plućima.
I kamenuje, ma, baš svakoga
– tko ju proklinje, zanavijeka..
Rijad Arifović “Jedan život”
Iznad starog parka
gdje sam te sreo prvi put
i noćas sja mjesec
kao makedonski tutun žut.
Srce si mi taknula
rukom bijelog anđela
i u dobru i u zlu
ja bez tebe ne mogu.
.
Jedan život malo je
da te volim ja
za tebe imam ljubavi,
za života dva
Jedan život malo je
da te volim ja
za tebe imam ljubavi ,
za života dva.
.
Tvoja plava haljina
još mi je u mislima
a žena svijetla lica
i sad mi dah oduzima.
Srce si mi taknula
rukom bijelog anđela
i u dobru i u zlu
ja bez tebe ne mogu
