Emil Strniša “Na grobu pjesnika”

Tinu Ujeviću

           .

Mrklo je, podbulo nebo

Pod njim  se vjetar rasples’o

Čupa lišće i goli grane

Čerečeć’ stabla k’o kasap meso.

                     .

Otrgnut silom, sav u mraku

Leluja listak  nad mrtvom stazom

A kad se nađe s njezinim  razom

Čudna ga sila  zavrti u zraku.

                    .

Jaukne  nebo, obasja groblje

Uvelo tijelo vrtlozi spuste

U  rijetkom šljunku –  zape.

Stope ga s njime kapi guste

                 ,

Plastične ruže  društvo mu čine

Gdje kadulja  Nikina je rasla

U mrkloj noći, bez mjesečine

Slična je sudba još jednom zgasla.

 

Nema komentara za "Emil Strniša “Na grobu pjesnika”"

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.