Zavičaj! Što je to?

Je li to šum valova?

Jesu li to puni hoteli turista?

 Ne, to nije šum valova,

ni hoteli puni turista, t

o je pogled u rodno mjesto na odlasku,

ono što nosiš u srcu,

u mislima,

 kopanja za misiti kruv,

bukara i lakomica za pritakati vino,

komoštre i kotlenica,

komin i suze u očima od dima s njega.

 Miris dimljene pancete pod gredama

i vina kojeg popije konoba pri toćenju.

Maslinovo ulje u kamenici, z

elje u vrtlu, stara odrna u dvoru.

Eto to je moj zavičaj.

Naravno plićaci i vale, š

krape i grote koje su mi se usjekle u dušu.

Moj zavičaj je trata koju ribari potežu s kraja.

Moj zavičaj je kaić i idro, burtižavanje, štropi,

vesla i škermi.

Sve je to moj zavičaj.

Masline, smokve i loze

 i to je moj zavičaj. T

imun i jagluta gajete, mankuli na gajeti,

jarbol i flok, šum vitra ka’ idru stare gajete,

 a morete ih tuču u provu. S

ve je to moj zavičaj.

A inbalavanje diteline, brananje zemlje, š

kopljenje, plivljenje i kidanje zaperaka na lozi,

i to je moj zavičaj.

Balote, tumbula, trešeta, briškula, kimeno,

 pa i to je moj zavičaj. N

a odlasku se nosi sve to narečeno u srcu,

 cijeli zavičaj nosiš u duši.

                    .

Sven Adam Ewin: SIDRENJE RIJEČI

                      .

Ma vidi Marka: slavenska antiteza!

Ja priđem bliže, a on zatvori škure.

Što mu je sada?

Je l’ on to mene zeza? A onda čujem:

– To radi inventure! Pa ispod vrata poturi list papira.

Ja uzmem, čitam…

Sve riječi nepoznate. A opet bliske.

I ne daju mi mira.

I snove moje već noćima mi zlate.

Trešeta. Jarbol. Škermi. Flok i jagluta.

Neke su riječi glasne, a neke muču.

Gajete, prove, balote pored puta,

Ljepotom svojom u pleksus mene tuču.

Trata i timun. I kaići. I idro. U srce moje već bacile su sidro.