Sjećam se kao malo dijete,

svake suze, straha, rakete,

sivila koje rat donosi,

i osmijehe, djetinjstvo, mir odnosi.

                         .

Sjećam se, u podrumu sam bila,

na majčinu krilu suze sam lila,

imala sam godine dvije,

no znala sam da nešto dobro nije.

                        .

Te uporne, strašne sirene,

tako malenu strašile su mene,

podrum stari naš dom je bio,

suze i bol u sebi je krio.

                  .

Nismo znali hoćemo li dočekati sutra,

kakva će nam biti nova jutra,

bili smo na keksima i mlijeku tada,

dok polako nam je nestajala svaka nada.

                         .

Da ratovi će stati, prestati više,

da ćemo osjetiti život kako miriše,

veliki je strah živio u nama,

besramno se nad nas nadvila tama.

                            .

I prestalo je, sirene su nestale,

ali mnoge suze teći nisu prestale,

i dan danas teku suze mnogih žena,

jer njihovih najmilijih više nema.

                      .

Rat im je oduzeo jednostavno sve,

nekome djete, muža, ženu, roditelje,

netko se nikada kući nije vratio,

nedužan je tuđju pohlepu platio.

                        .

I sada kad sam odrasla, ne shvaćam, ne,

kako svatko čovjekom naziva se,

čak i onaj zbog čije ambicije životi stradaju,

i mnogi životi nedužni padaju.

                      .

Sjećam se a voljela bih da ne,

da mi trag boli čvrsto potisnut je,

ali on postoji bez obzira na godine prošle,

nisu bolje ni ove što su došle.

                   .

Svaki dan netko sebi za pravo uzima,

da nečije djetinjstvo, mir, slobodu oduzima,

ma tko je taj koji skida osmijehe s lica,

nitko drugi nego samo kukavica!