U tijesnom, životnom putujemo vlaku,

tračnicama stare vijugave pruge,

dok pitanje jedno treperi u zraku:

Idemo li postaji radosti il’ tuge?

                           .

Na Kolodvor ljubavi stigli smo predvečer,

krenuli na izlaz , umorni od puta.

• Ne stojimo ovdje!- strojovođa reče,

• Postaja je ova davno ukinuta!-

                                .

      Vagoni sudbina ka tunelu jure;

      mračnom grotlu vode izlizane šine.

      Je li ovo kraj naše avanture,

      il’ će na izlazu svjetlo da nam sine?

                              .

      Ne, neću u tamu, želio bih više,

      na peron ljubavi opet da se vratim

      ne bih li je sreo dok ne krenu kiše,

      povratnu ću kartu dvostruko da platim!

                                          .

• Sišao bih ovdje!- viknuo sam glasno

  života i smrti mrkom kondukteru.

      -Ne znam, gospodine, šta Vam nije jasno!?

      – Kupili ste kartu u jednome smjeru!