Već dugo te šutim,

a ti vrištiš

u dubokim rezovima ispod kože,

u grumenju soli što se topi

i venama polako klizi

dok srce i razum

nikako da se nađu u suglasju.

 

U stihove se mrvim

i prahom se posipam

da očistim te grešne misli…

 

Već dugo,

predugo te šutim.

Tek slutim u kutu svoga oka

iskra neka

zadovoljno životom sjaji,

tako blizu mojoj zjeni,

a tako daleka.