Davno na Trgu postavljen je sat
sve sekunde, minute i sate broji,
kazaljke neumorno trče, kao tat
čini se da čitav ovaj život kroji.

Uvijek čekaju ispod njega ljudi
pogledi su im nekako smrknuti,
uvis pogledavaju pomalo hudi
rado bi da krug mogu prekinuti.

A neki stoje ispunjeni sladom
kraj njega se tada ljubav budi,
sastaju se pored sata s nadom
dok im zaljubljeno srce žudi.

Istodobno, vrijeme nekud’ juri
i okreće se neprekidno u krugu,
kao da mu se u budućnost žuri,
noseći sa sobom prošlost dugu.