od tvojih odlazaka
sagradih bešćutne kule sjena

one popucale vise u kapcima
s kračunima na prozorima

zapinjem o tišinu u kojoj trune paučina
u potrazi vučem mrak kao oslonac
između živih i mrtvih koraka
do grla prazninom zakopčana

brišem vlagu vlastitih katakombi
podno trepavica

pod težinom večeri kada sve utihne
zazivam kiše s ledenjaka
da isperu prašinu koju udišem
koja me svakodnevno ždere
i narančasti bager

(toliko o moćnim kulama)