jecaj u bolnom kupeu
Jesmo li gospodari sudbine u ovome trenutku. Tišina, tišina je preglasna. Dira nam najmilije. Srca nam gasnu u toj vrućini nespokoja. Pomoći? Kako si možemo pomoći kada tuđe vješte ruke kradu i ono malo plodova što smo si uspjeli priskrbiti. Vikati, isplati li se, kada nas slušaju samo krtice koje ruju crnu zemlju, trešnje koje smo pojeli s kiselim okusom srama. Za skrivanje nismo sposobni. Očaj nas obuzima. Želimo tek ideal mira. Sloboda? Ona je u ovome trenutku precijenjena. Vlastitim ustima trgamo koru drveća. Lišće skrivamo u džepovima prošlosti. Oči nemaju sposobnost zapažanja. Moramo se tuđim pogledima nakloniti. Čaše naših užitaka drugi pune. Sa odvratne distance pratimo korake koji ostavljaju pečate jarma.
Uzmi me Zemljo u svoje okrilje. More je predaleko, slanost preskupa. I da zaplovim šumama kraj se ne nazire. Onih ogoljenih duša za nama, sreća njihova nas zazire. Boga ako i ima, kako je pravedno izvlačio ladice. Dijelio vino i kruh.
Uzmi me Planeto, Svemir je ogroman. Jedna sekunda vremena bila bi dovoljna želimo li ponovo postati sretna nacija. Ali neka, onaj što danas stvara zakone o njih će se ogriješiti.
Nećemo ljubav za njima skrivati. Nećemo! Sami će si iskopati jamu u koju će pasti. Mi se nećemo sladiti, nećemo. Sloboda je preskupa, moj dragi čitaoče, tišina je preglasna. Tuđe uši su gluhe, ne žele slušati glas razuma.
Ne kradem od nikoga slova.
Ne služim se lucidnošću bolesnika.
Tugujem u svojoj nutrini za onima koji bol pretaču u suze istine, a opet nemaju rečenice kojima bi opisali propast svoga doma.
5 komentara za "jecaj u bolnom kupeu"
Moraš biti prijavljen da bi komentirao.