Jedna buha, malo suha,

umjesto da nešto skuha

sjela je na jednog puha,

taman iza lijevog uha.

 

Zasvrbilo jako puha

iza toga lijevog uha

pa uzvikne: “Ajoj meni!”

al’ se buha pravi gluha.

 

Baš se lijepo namjestila,

našla je i mrvu kruha

pa sve misli da je smoči

dobro bi joj došla juha.

 

No za puha nema mira,

ta ga buha baš nervira

pa se ćeše iza uha,

osta skoro i bez sluha.

 

Uživala buha kada

odjednom k’o klada pada

ispred puha iznebuha,

skoči on na potepuha.

 

Prestraši se buha puha

kao da je srela duha

i bez kruha i bez ruha

pobjegne u strahu – suha.