Sva siva, mokra i tiha
prestrašila je gaj i polja
grane s dahom zanjiha
i čini sve što joj je volja.

Suho lišće nebom pleše
uz njen ritam poskakuje
diže ga, pa spusti mekše,
tko zna što sve još kuje.

Kudgod prođe, sve požuti
posvud ostavlja čujan sag
šuštavi nastaju njeni puti
i šišmišu posta sanak drag.

Zelene travke na livadi
spustiše se bliže zemlji
vjetar ih šiba, mraz hladi,
dok ih snijeg ne prizemlji.