Kao kiša pala je s visina
i svijet zavila u šutnju, crninu
širi se poput bezmirisnog plina
ostavlja svakom njegovu tišinu.

Daleki smo bili, sad još smo dalje
između nas milijun mrkih sjenki,
a Sotona razjapila vrele ralje
bljujući otrov k’o na terevenki.

Siv pepeo počiva na mramoru
pod maskama skrivamo svoje lice
teška melankolija budi zoru.

I dan postaje poput izmaglice
apstraktni oblaci sliče na mȍru
nespokojna duša išće jaslice.