Ovi se dani prebrzo smrače,

poput mrtvaca, koji u noć konja jaše.

Pričanje priča o tuzi i užasu,

ipak predugo već traju,

ispaljene kao meci žalosti,

pogođene iz prošlosti.

.

Bezbrojne duše izgubljene,

uokolo gledaju zaljubljene…

Da, volio bih naći put kući,

ali među njima neću ju pronaći…

Zato, ono što tražim, biti budan u snu,

i posljednji put razgovarati s njim,

reći mu;

.

“Jako mi nedostaješ oče, jako…

Dogodilo se s ove strane života,

od tog dana mrzim ljeto.

Od tog prokletog dana

kad si umro na mojim rukama…

Od tada mi je i šuma mrska…

Jesi li pročitao iz moje duše pisma

koja sam ti ostavio?

Uredno sam ih slagao noću,

u vazi za cvijeće na tvom grobu…

.

Ovo je možda posljednje…

Znaš, utroba mi je išćupana u prolazu,

kad su te prekrile tišine.

Nikada neću zaboraviti tu prazninu.

Petak je doista crn bio tada.

Često poželim,

trebalo je biti tijelo moje

pod stablom onim.

Možda bi bio živ sada,

a vaza na grobu prazna…

I tvoja i moja,

jer, niti pišeš,

niti čitaš,

moje duše pisma…”