Ne boj se, draga, uvijek imaš mene

 Lahor koji njiše ta zlaćana klasja,

Kada  nebo pada poput ogromne sjene

Plavo oko dječaka iz nebuha zasja.

 

Ne boj se, dušo, zub vremena se klima

dok  grize ljusku u kojoj ljubav zrije,

Put oseka i plima – mjesec sve ima

Za klackanje mora što za tobom vrije.

 

Ne boj se, ženo, čeka te moje rame

Meki  jastuk , a opet  tvrda stijena,

Zar se srneće oči  sad suza srame

Plači i usni ko bršljan pripijena.

 

Ne boj se ,mila, dolaze dani novi

 U plavičastoj magli Sutra se krije

I ostvarit će se tek poneki snovi

Nikada nam više ni trebalo nije.