Život može biti usamljeno mjesto,

dok se dani u noć pretvaraju.

Ali ipak se budim,

da se s danima suočim,

i kad svjetla nema na vidiku.

.

Lutajući kroz gomilu,

nikad me nisu vidjeli.

Njihova svjetlost obasjava

oko mene posvuda,

ali ja sam tama između…

.

Nagnut ću se u dubine svoje tame.

Borit ću se protiv svojih starih demona.

Tražit ću dok ne nađem šaputanje

 i njenu nježnu ruku za držanje.

Pročitaj cijelu poeziju

Im Herbst steige ich auf eine schwarze Stute. Ich galoppiere wild, während die Phantasie ein Netz um dich webt. Wie ein Spinnennetz im Dickicht neben unserem Weg. Einsam, in dem sich die zarten Farben des Frühlings widerspiegeln und sich bedeutungsvoll und sanft zu mir ausdehnen. Das Pferd bäumt sich auf und stöhnt in einem wilden, befreienden Galopp. Der Dampf aus seinen Nüstern verwandelt sich in Nebel. Während sich die Spatzen zerstreuen und über die Nester fliegen. Das Heulen des Winde breitet sich über die Wege aus. Es berührt wie durch Magie die sterbende Blätterknospen. An kalte Herbstmorgen erwache ich immer aus einem Traum, in welchem mich der Wilde auf dem Pferd anlächelt. Mich, über deren Weg du immer seidene Träume ausgebreitet hast. Im Herbst bringe ich meine vernetzten Träume voran, die in eine warme, schwarze Mähne eines schwarzen Pferdes eingeflochten sind. Wie sieht die Zukunft und Freiheit jetzt aus?

Pročitaj cijelu poeziju

( Pisano kao zadana tema “Inspiracija na sliku” )
Bijedo moja, kućo trošna,
prozori porazbijani
čistila sam te prpošna…
Bili su to lijepi dani…
+
Odbjegla sam ja od svijeta
štitila sam najmilije;
život jedinog djeteta.
Uza me sad nitko nije!
+
Napustili me: otac, mati
rodbina se samo smije…
Koje ime sinu dati
kojeg otac htio nije?
+
Kuća mala mi ostala
bila je to moja vila
tuđina mi ju je dala,
u nasljedstvo ostavila.
+
Al’ dođoše zla vremena
glad i neki zlobni ljudi
dani kiše, nevremena
tim ljudima nek’ Bog sudi.
+
Uzeše mi i to malo
kuću moju, skromni dom
par prnjica mi je ostalo
i kamen na srcu mom.
+
Dijete gladno plače, cvili
kosti nam zima ledi.
Što da radim, Bože mili,
kakvi li su mi izgledi?
+
Gdje da spavam ove noći?
Dijete topli kutak treba.
Hoću li k tebi poći
s djetetom putem neba?
+
Snage nema da se borim,
tijelo vene kao trava.
Gdje da mirni kutak stvorim,
da mi dijete sito spava?
+
Plače dijete i ja s njime
suze nam sa kišom teku…
Ubija se mnogočime…
Vuk je čovjek čovjeku.
+
O vuka se griješit neću
jer on čopor svoj brani,
ja ću sama krojit sreću
Bog je na mojoj strani.

.
Suzana Marić 17.9.2024.

Pročitaj cijelu poeziju

Varaš me –
u snovima.

Budim se
u panici…

Ljubomora
fragmentira.

Bračne
odnose.

Emocije,
empatiju.

Razara
svaki
atom.

Ljubavnoga
poštovanja.

Obostranoga
razumijevanja.

Kod mene
je kritično.

Izmiče
kontroli.

Nažalost…

Problematika
je sve veća….

Pročitaj cijelu poeziju

Kad bih mogao ponovno

imati svoje vrijeme…

nisam siguran tko ili što bih bio.

Žaljenje je samo dio postojanja.

Naknadna pamet potpuno je beskorisna.

Život je jednostavno prejebeno težak.

Polako gubim njenu ljubav.

Poljubac po poljubac, zagrljaj po zagrljaj.

Ti posebni osmijesi,

dubokim uzdasima su zamijenjeni.

.

Ta nježnost dodira,

na vršku prsta se osjeća,

kao i slatki štipci…

Ali se više ništa ne događa.

Teške riječi i uvrede,

očajnički argumenti…

Mrzim sada voljeti

i glavu mi paraju,

natezanja i suze,

za rundu borbe…

A nitko zapravo ne pobjeđuje.

Bolna i beskrajna je istina,

nema više pomirenja.

.

Beskrajni napadi tišine,

prekinuti samo kavom sjećanja.

Oh draga ljubavi, puste mi bilješke,

i samo je pitanje vremena,

prije nego te izgubim u mislima,

pred svjetlom ljubavi ti nove,

kojom, konačno, ugašeno bit’ će

i stisnuto srce moje.

.

Kad bih mogao ponovno

imati svoje vrijeme…

Odabrao bih odlučno,

da se ne zaljubim u tebe.

Za veću bol nisam znao,

(a koju nisam poznavao)

nego što bol je,

biti s tobom,

s jedinom svrhom,

odljubiti se…

Pročitaj cijelu poeziju

Pročitaj cijelu poeziju