Noćas se svašta čudno zbivalo

pa zdrav razum u čudu plivao.

Tame se noćas uplašila noć

pa ‘zalud zvala lunu u pomoć.

Zarudila zora sva u plavom

plačući prošla mahnuvši glavom,

luna tek jutrom bljeskajuć’ zasja

pa umjesto noći dan obasja.

Rosa na cv’jetu sama se poji

leptir se letjeti njemu boji.

Sunce izašlo zrakama bode

ožednjelo je pa traži vode.

Što li se zbiva, tko li će znati

ma, tko li će to sve i da shvati?

Dođe i tuga pa se nasm’ješi

ne želi da je se itko r’ješi.

I dragost dođe u licu ljuta

i ne miče se sa b’jesnog puta.

Proljeće došlo al’ trava žuti,

cv’jeće bezbojno raste i šuti.

Zaledio se potok u ljetu,

otrovala se pčela u cvijetu.

Evo i zime al’ ruke krije

pa želi da joj ih sunce zgrije.

I sn’jeg je noćas crveni pao

izabrati boju nije znao.

Siđe anđeo al’ nosi bradu

što će kad i đavo nosi pradu,

dobi’ zadatak da napravi red

a zadacima red u nedogled.

O, dragi Bože, siđi pa viđi

što li se dešava, bliže priđi,

kakav je ovo sad čudesan dan?

A Bog će: ” probudi se , to je san.”