Ponoć je prošla

u sobi tama,

uz prozor stojim

dok suza lije.

Kuda je o”šla

hrabrost moja?

Sad se sveg’ bojim

dok zima brije.

 

Koja je ovo

već noć po redu?

Samotna moja

duša i t’jelo.

Na čeg se ono

zbog tebe svedu

sve kaplje znoja

i čelo vrelo?

 

Zašto održat

tinjale sv’jeće,

to malo žari

što se već gasi,

ljubav zadržat

što ljubit neće?

Ako ne mari

neka se zgasi.