Pretvorena u spektakl izložba Anišova,

naš kolektivni san kroz pejzaž Venecije,

ekskluzivno pravo na hod do Akademije,

podseća na de Kirika sonet njenih snova.

                                 .

Postnuklearni prizor totalno bez tragova,

sve noći na Zemlji i strasti spram apsorcije,

prošlost od pet vekova poput alegorije,

sa tamnim oblacima slika Đorđoneova.

                      .

Ono što te podseća na izbledele dane –

strahopoštovanje za taj stih iz beležnice,

plavi kutak neba za oslobođene ptice.

                                       .

U polutami sobe ekspresija intime –

jednog običnog jutra sesti pored fontane,

dok polagano tonu zdanja Serenisime.