Noćas nebesa rastvoriše

sve svoje dvorane

za nas, zemaljske dvorjane,

dok nam utvare u bijelim rukavicama

posluživahu čaj od Božjih suza.

Žedniji od pustinjskih lađara,

sušnih umova i otrovnijeh usana

ispijasmo čaj od Božjih suza

rastakan po našim grkljanima.

I opet nam ne bijaše dovoljno božanski

samoga Boga piti.

Zatražismo onda i gorja plamena,

i rubove sunca za prstenje saveza.

Zatražismo mi i više od većeg.

…

U nebeskim dvoranama,

utvare u bijelim rukavicama

Bogu rastaču talog od vode.

Dvorjani samo zemlju sole.