Proljetno jutro razbacalo misli

Skuplja ih pero kao brižna kvočka,

Čvrsto su ga prsti na vjetru stisli

Ispod oblaka traje moja točka.

 

Ulice su dječjeg smijeha pune

Srca što lebde dižu sva što teže,

Dovoljan je titraj male strune

Za prevaru  zakona ravnoteže.

 

 Još više  me zovu  plave visine

Gledam prema nebu zavidan ptici,

Pripremih se za let i tu mi sine :

Hej,  pa samo sam hodač na žici.

 

Dobio sam na dlan malu kap kiše

I grumen sunca – jedan divan bljesak,

Nikada nije ni trebalo više

Moja nagrada je taj nečujni  pljesak.