Prosula se mjesečina,
poput srebra zasrebrila,
oboje nas zagrlila
mjesečeva refleksija.

Rijeka naša mirno teče,
tek po neki val se mreška,
čarobnijom pravi veče,
mjesec se u r’jeci smješka.

Srebro se po nama prosu,
privlačiš me bliže sebi,
ljubeć’ mi srebrnu kosu,
znam, pripadam samo tebi.

Uzvraćam ti poljupcima,
dok nas srebro to prekriva…
Ah, koja je to milina!
Čarolija prava, živa!

Svud priroda zasrebrila,
k’o godine naše ove,
ljubav jačom učinila,
ispunila naše snove.

Šapućeš mi:” vilo moja,
obučena u srebro sva,
opija me ljubav tvoja,
ti si moja sudbina,
srebrna mi kraljica.”

Pročitaj cijelu poeziju

Ja sam – Isar
Ja sam mjesto gdje Isar izvire .
Uzeo je moje grlo da mu izvor bude .
Dolazite mi se diviti ,
kažete da ja valjam zlato sobom
jer kad sunce zasja, tad postajem zlatna rijeka,
koja stotinama godina kamenje i tajne sobom sobom valja.
Uništavač sam jer, razvaljujem već sagrađeno.
Iz mojega grla piju ožednjele ptice.
Cvijeće raste uz moje korito
i tako kitim prirodu sobom,
dok priroda mojim tokom diše i uzdiše .
Cio svijet miriše.
Ponekad sam mirna rijeka,
pa postanem divlja i neukrotljiva
poput mladog ždrjebeta.
Gle, tamo jedan potok žuri,
hoće sa mnom da teče,
šapućem mu – dođi, slij se u mene,
ali tiho, sa strane,
budi mi pritoka.

         .

Ich bin – Isar
Ich bin der Ort, an dem die Isar entspringt.
Sie nahm meine Kehle, um ihre Quelle zu sein.
Ihr kommt, um mich zu bewundern,
ihr sagt, ich rolle Gold mit mir fort,
denn wenn die Sonne scheint, werde ich
– zum goldenen Fluss, der seit Jahrhunderten

Steine und Geheimnisse mit sich wälzt.
Ich bin eine Zerstörerin, denn ich reiße bereits Gebautes nieder.
Aus meiner Kehle trinken die durstigen Vögel.
Blumen wachsen an meinem Bett
und so schmücke ich die Natur mit mir selbst,
während die Natur durch meinen Lauf atmet und seufzt.
Die ganze Welt duftet.
Manchmal bin ich ein stiller Fluss,
dann werde ich wild und unzähmbar
wie ein junges Fohlen.
Schau, dort beeilt sich ein Bach,
er will mit mir fließen,
ich flüstere ihm zu – komm, verschmilz mit mir,
aber leise, von der Seite,
sei mein Nebenfluss.

Pročitaj cijelu poeziju

Esencije ljubavi osjećam

U sebi.

Sve me vuče k’ tebi.

Donosiš spokoj mojoj

Ranjenoj duši.

Plima radosti k’ tvom

Me biću vodi.

Ti si u svim mirisima,

U moru, zraku, u kosi.

.

Vrtlog strasti k’ tebi

Me vuče.

Prestaju kiše, bure,

Oluje.

U tvom gnijezdu

Zacijelio si sve moje

Rane.

Ti si moj smiraj, u kasne

Noćne sate.

.

Ni proljeće ne miriše

Ljepše od tebe.

S tobom nestaju sve

Moje zebnje.

Cjelivaš moju dušu, tijelo.

U dodiru tvome osjećam

lahor koji nježno miluje

Moje grudi.

Znam, iskreno me ljubiš.

Nestajem, uranjam,

Izranjam iz tvoje duše,

Opijena,

Esencijom ljubavi.

Pročitaj cijelu poeziju

Izložba ostaje otvorena za posjetitelje do 12. ožujka, a može se razgledati radnim danom od 8 do 19 sati.

Fotografije: Saša Četković

                .

U izložbenom prostoru Udruge Zelene i plave Sesvete (ZIPS) svečano je otvorena izložba „Fotografske uspješnice“ autorice dr. art. Dijane Nazor Čorda 12. veljače 2026. Izložba predstavlja retrospektivni presjek fotografija koji su nagrađene, pohvaljene i izlagane na prestižnim domaćim i međunarodnim natječajima te FIAP salonima. Slikarica i konzervatorica-restauratorica sesvetskoj se publici predstavila izborom od 73 fotografije od toga 47 u koloru i 26 crno-bijelih s minimalnim obradama. Fotografije su nastale većim dijelom u razdoblju od 2003. do 2012. godine, tijekom njezinog aktivnog djelovanja u Fotoklubu Zagreb. Autorica je po prvi put svaku fotografiju popratila autorskim misaonim crticama / stihovima, dodatno produbivajući emociju i kontekst svakog zabilježenog trenutka. Fotografije su različitih motiva i žanrova od portretne, pejzažne, ulične, noćne do umjetničke i putopisne. Motivi su snimljeni u gradovima u kojima je duže ili kraće boravila od Pariza, Melbournea, Canberre, Sydneya, Venecije, Düsseldorfa do Požege, Rovinja, Raba, Zagreba i Sumpetra.

(više…)

Pročitaj cijelu poeziju

Pročitaj cijelu poeziju

Sada stojim na rubu svijeta koji sam poznavala

Sve što je nekada bilo teško — bol, čežnja,

prazne ulice — sada diše mirno

                .

Vjetar je utihnuo, lišće visi na drveću,

kao da više ne zna kamo da padne. A rijeka šuti.

Šuti jer zna da sam spremna da je slušam,

a ne da je pokušavam zaustaviti

                        .

Sjećanja su tu, ali više ne peku            

Ona su poput zvijezda — udaljena,

ali dovoljno svijetla da me vodi

U njima je svaki izgubljeni osmijeh,

svaki neizgovoreni zagrljaj,

svaka suza koju sam skrivala od svijeta

                              .

I osjetim — ne tugu, nego zahvalnost.

Zahvalnost što sam voljela, što sam patila,

što sam bio dovoljno hrabar da osjetim sve ovo

                        .

Sve što sam mislila da je nestalo,

sada je skriveno u svjetlu koje dolazi iznutra

Duša mi je mirna.

Ne zato što sam sve shvatila,

nego zato što sam naučila hodati s nesavršenim

                          .

I da, još uvijek ponekad osjećam čežnju,

ali ona više ne boli

Ona samo podsjeća da sam živa

                            .

Ako ikad poželiš doći do mene,

naći ćeš me u prostoru između dana i noći,

u šaptu vjetra koji preslaguje lišće,

u odrazu mjeseca na vodi koja zna sve tajne

                        .

I tada shvatiš: sve što smo tražili,

sve što smo izgubili ili promašili,

nije nestalo

Samo je našlo mjesto

U nama.

U svijetu koji više ne žuri

U miru koji smo čekali

Vjetar šumi tiho

I ja šutim s njim

          .

Sve što je bilo teško, sada je samo sjena

na putu svjetlosti koja ostaje

Pročitaj cijelu poeziju