U svakoj mojoj kapi krvi

Pripadaš

        .

I kada me pogledaš

U meni male eksplozije odjekuju

                                    .

Nekad se bojim da te ne odnesu

Nekad te odnesu baš zbog toga jer se bojim

                              .

Pod kožom mi je zauvek novembar

Kap mastila

Metar snova

    .

Ako svratiš

Pusti da ti krv čujem

Da osetim koliko me je zaorano u tvojim venama

                                   .

Koliko me se niz oluk sliva

Tvog novembra

             .

Znaš

Novembar je bibliotekar jeseni

Neće ti reći ništa o ljubavi

                         .

A sve ćeš o njoj znati

Kada se zagledaš u dva oko moja zaljubljena

Pročitaj cijelu poeziju

Bez upitnika, točke i uskličnika
Navikli smo okretati glavu, stranicu i leđa
Kao crni suncokreti
Prezreli i prezreni
Nekom novom crnom suncu
Koje je već netko spalio
Ugasio i ubio
Nekim drugim riječima
Točkama, upitnicima i uskličnicima
A mislimo da sjajimo…

Pročitaj cijelu poeziju

Vapim u noći,
zazivam ono malo tebe,
preostalo između
nagužvanih nabora
plahti.
U praznoj sobi
jeka mi se ruga
oponaša moju
čežnju, izgovara
ime tvoje.

I tmina se je na zastore objesila,
pa se njiše
gledajući me
crnilom svojim.
Vapim za sobom u tebi
jer izgubila sam postojanje u očima tvojim.
Dubine smaragdne više nema, nema mog lika u njoj.
O kako vapaj boli
kada ga nitko ne čuje…

Čežnja sa tugom
zidove samoće podiže.
Niti prozora na istoku,
niti Sunca na obzoru…
Tama…
Čežnja…
Vapaj…
Samoća…
Tišina…
Nema te…

Pročitaj cijelu poeziju

 Ispod starog hrasta golubica stoji.

Ostali su tamo svi grobovi moji.

Pusta žitna polja, zarasla ravnica.

U oku mi sjaji suza izdajica.

                       .

U daljini čujem topot konja vranih.

I dorata mladih griva razuzdanih.

Vidim oca starog što žerave preže.

Sprema se na sajam uređuje čeze.

                         .

Majku kako ide s’ njim rame uz rame.

Znam, sve su to snovi, al’ predivni za me’.

Doći ću tu jednom, sjesti ispod hrasta.

Na jutarnjoj rosi da miriše mašta.

                    .

Golubici bjeloj milovat ću krila.

I tiho joj šapnut tu sam sretna bila.

Pročitaj cijelu poeziju

Taj dan je nebo hodalo sa mnom
noseći Sunce u naručju
omotano sivim paperjem.
.

Taj dan je Sunce zaspalo
ne mareći za moju ozeblu dušu,
da ju barem na tren ugrije.
.

Taj dan su oblaci zaplakali sa mnom
stisnuvši se jedan uz drugog-
siročići usamljeni.
.

Pamtim taj dan…
Pamtim bol ranjenog srca.
Pamtim strah nedostajanja.
Pamtim…
.

Bol me je prepolovila, taj dan.
Bila sam tu i nigdje,
svoja, a tražila sam sebe…
Bila sam vam sebe, taj dan.
.

I danas nebo opet hoda sa mnom,
i Sunce nosi u svom naručju,
i oblaci opet plaču
ali meni je toplo.
Ti si tu…
Ti si sa mnom…
Ti si uz mene…

.

Suzana Marić

Pročitaj cijelu poeziju

Udruženje Alia mundi je dodijelilo Zahvalnicu pjesnikinji Suzani Marić za pjesmu Tišina na natječaju povodom otkriča Lepenskog vira.

Pročitaj cijelu poeziju