Previše s odviše i suviše diše
dok Premalo na umalo i zamalo miriše.

***

Čudno je to Previše – čini se da nikad nije.
I kad ljubimo, znamo: nit’ suviše, nit’ odviše.
A opet, kad se zamalo ljubi il’ umalo daje,
čini se da Premalo previše traje.

A to Premalo je glupo i pogubno:
za onim što drugi drži u ruci, pogubi se u trci.
Pa kad je tog Premalo već previše,
život ti se i ne živi odviše.

Ali, nekad Previše na Premalo odiše
u mislima je pomalo – k’o da nema nimalo.
Kao kad pamet boluje od suviška
pa se više ne zna podijeliti ni kriška.

Najgore je kad Previše već postane Premalo:
opaka boljka na vidiku – od nje imaš krivu sliku!
Od viška te glava zaboli, a u njoj ni grama soli.
Kriva slika – izgubljena bitka : ne vodi nikad do boljitka!

***

Tako Previše i Premalo mnoge glave zapale.
Zato se disertacije i traktati s njima ne šale.