Onu malu prostakušu

ono drugo srce moje budiš

meni se oko ne otvara

 a kamoli usta

ni misli  ne mogu složiti

 o prvoj budnoj slici

svijet još ne nazirem

jasno jedino tebe čujem

u rečenice tvoje polugola stajem

ništa nerečeno neka ne ostane

rasipam  sve po spisku srca

kao post skriptum dodajem

isto te volim

pogledom tvojim zaogrnuta

u  san se vraćam

možda ti  bude žao što dan si

prerano pozvao