Mučiš se s   tim teškim koferima  zašla već duboko u noć nesvjesna da si u njoj . Razasuti oko tebe ostavljeni tebi  i moraš ih ponijeti ,i prvi i drugi i  treći maleni . Ojećaš moranje ali  ne uspijevaš se pomaknuti,  Opuštaš tijelo  i odustaješ a znaš kako slijedi kazna  za neuspijeh za nemoć. Pokušavaš pobjeći  samo  par koraka i evo te ispred zida. Ispred tebe poput  planine . Silni glasova šume i  vrtlože tišinu i tamu. Dodiruješ hladnu površinu  zida. Opet glasovi  opominju moraš na onu stranu .Upireš rukama tvrdo zarivaš nokte u utore i napreduješ   sporo do mirovanja. A onda prasak tupi prasak  i pad u ništa.  Dugo traje bol koje se oslobađaš pretakajući je  u krik . Krik je novi prasak glasa,  glasa i straha. Zamukli su svi drugi glasovi . Tišina ti donosi mutnu budnost u tamnom dijelu jutra  i olakšanje.

Sjediš na sred postelje s mokrom kosom i nebudnim  pogledom . Neizgovorena  pitanja nadiru  u neprekidnom nizu što je  to bilo  što se dešavalo . Dvoumiš između nestajanja i  nastajanja  u isto vrijeme rukom dotičeš drugu ruku i potvrđuješ sebi  sebe . Muka koju si   danom  gušila smijehom i  nosila prigušenu. Uporna san ti  je u snomoricu  pretvorila u crnu ždrebicu zlobe u crne ju  je kočije upregla i tvojim tijelom  je tjerala kao po dugim pustim njivama . Porobila te , skoro  te porobila skoro da ne bi kofera onih teških u koju si je troglavu zbila