Ne dozvoljavam da se

razmili

ubrizgavam tuđu, samoljepivu

bezbrižnost

krpajući izdrživim bodom sadašnjosti brige,

uredno posložene po dezenu,

za mnoge,

uvijek sam dobro.

             .

Odolijevam naletima

prerušena u novi val

vremena iskrivljenih slika,

ja sam

kibic u žalovanju,

tradicijski klaun na promatračnici

džumbusa sadašnjosti.

Šutnjom,

nesuđeni sudionik gomile

udahnutog života ispraznih duša

odijeljenih samih od sebe

koje ništa ne ispunjava,

ništa ne usrećuje,

ništa ne umiruje.

U tom logoru bezdušnosti

skrivam

ljubav i istinu, suze radosnice, tuge,

sve gubitke, slomove,

ne spominjem letove.

                .

Skrivam sreću i nesreću.

             .

Živim u teatru apsurda

nosoroga sve više,

kralj umire,

Godot ionako neće doći.

                    .

Ne polažem ikakve nade

u čekanju boljeg.

                .

Računati na ljudskost

prezahtjevan je

zalogaj.

Porozno, bezdušno doba

tanašne kosti

već melje

u prah

zemaljski.