Oluje tutnje,
bodu more moje
vatrenim vilama
u rebra,
a ono uzmiće, propinje se; galopiraju valovi
u bjesomučnom trku.
.

Pjeni se modra griva,
lomeći se o stijene
vremenite urliću vjetrovi.
.

Umiri se, more moje…
Uzburkalo se je u tmini…
Dubine su se mutne uzdigle, ..
Zijeva ambis crni, vodeni, tražeći żrtve
u nemirnoj barci.
.

Jedro je rastrgano na jarbolu nade.
I galeb je u kriku odletio.
O, more moje…
Tutnjiš kroz mene
lomiš me, u pijesak, u prah me pretvaraš!

Suzana Marić