Vidim mrtve
samo što oni još nisu shvatili da su mrtvi
gledam ih kako svaki dan idu negde
istim ulicama
u istim satima
sa istim problemima
hladni
ne primećuju sunce
ne dišu vazduh svojim plućima
izgubljenih pogleda
veštačkih rezova na licu
umesto osmeha.

Vidim mrtve
i ne mogu a da se ne zapitam
jesam li i sam mogao postati jedan od njih
gledam ih danima
uvek negde žure
nešto grade
kupuju
a opet nisu srećni
nego trče i dalje
hoće više i više
kao da su neuništivi ,večni.

Gledam mrtve
tražim nekog živog
nekog ko još diše
mada znam da takvih je malo
ali još ih ima
tu su oko nas skriveni
odavno neshvaćeni od onih mrtvih
koji više ne mogu ni da zavide živim
na njihovom životu.

Vidim mrtve
izgubljene u nekoj kolotečini
prođu mojom ulicom
i ulicom pored moje
tu su
svaki dan
noć
a kao da ne postoje.

Gledam mrtve
a ne mogu a da se ne zapitam
zašto su svi oni baš toliko mrtvi
zašto su prihvatili ovo vreme
ovaj vek tek tako
pitam se zašto su menjali život
sreću
radost
trenutak
za nešto što zovu novac.

Gledam mrtve
jer ne želim da i ja budem jedan od njih
prazan
izgubljen
mrtav
nesrećan
tih.