Sviraj još jednu maestro,

tužnu k’o duša moja…

onu što srce para!

Sviraj i nemoj stati,

znam , neće da se vrati,

zato sviraj mi još jednu…

Za ona vremena stara!

Bacim li čašu na pod

i razbije li se ona,

na tisuće sitnih komada,

neka te ne smeta to,

sviraj i dalje maestro ,

duši prepunoj jada…

Ženi što bolno nastrada…

Nek ti ne smeta noćas,

što žena lupa i plače

u kafani prepunoj dima.

Dotakla dušu njenu,

ta tužna pjesma stara,

ta tužna stara rima.

Sviraj nek boli jače!

Sviraj još jednu maestro,

nek cvile tanke strune,

sviraj, onako… za dušu…

Umornu, bolnu ,ranjenu,

rastrganu, slomljenu.

Sviraj toj bolnoj ženi.

Teški su koraci njeni.

Dajem i zadnju paru,

samo nastavi tužno…

Briga me što ljudi se čude!

“Kafana nije za žene!”

Govore glasno, čujem.

Briga me! Nek mi sude!

Sviraj , pa kako bude!