Crno srce soneta

Nad sklopljenim očima kad i legende blede,

mesečine mutni sjaj sve do kraja beskraja,

kroz sirupasto veče udaljen zvon tramvaja –

tačka na proteklo leto, konfete i girlande.

 

U epicentru priče – crno srce soneta.

Oslušne šapat trave u betonu zarobljen

maslačak, vatreno žut, u vremenu izgubljen

tminom što skriva mesec začaranog soneta.

 

Pet milijardi senki probuđenih šišmiša,

crnih termita carstvo novu stvarnost gradeći,

glasovi s dna bunara – odjek da se uplašiš.

 

Tišinu slušajući blage kiše će doći,

budeći neutešne na začaranom mestu.

Eho s Parnasa – da ne zaboraviš poetu.

 

Jedan komentar za "Crno srce soneta"

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.