ako sam samo glasom pokrivena

stiješnjena prazninom

zar ću kamen po kamen bacati u grotlo vremena

u grimasama počiva stvarnost nagnuta nad sjećanjima

težište joj pada ravno na hladno čelo ratnika

rastrgana između zemlje i neba

pokušava zadržati moj pogled na sebi

a moje su riječi već odavno rasplele mreže

spiralnim umiranjem iznutra prema van

ako sam samo glasom pokrivena

bez glasa u sebi

bezglasne će i riječi padati

pod stablo vremena

zašto bih govorila

kažem

ako je glas trenutak pred činom

čekanje

ni galeb nad morem neće se opirati

pa zašo bi i lav koji se probudio

rikom uzdrmao srce

zar se srce moje neće veseliti

ta pobjeda je u lavljem grlu

ni strah ni hrabrost neće promijeniti prostirku

ona je plašt nad morem

krilima srebrne ptice

bez glasa u sebi

mogu li i dalje govoriti

nemirnom vrtloženju vremena

spiralnim umiranjem iznutra prema van