Proljeće osamdeset i treće. Mi, grupica “mlade vojske“, postavljamo Jamu za potrebe gradske priredbe, praznika, obljetnice… što li. Postava nam je sve, samo ne „ortodoksna“.

Proba.

Na binu prazne kazališne dvorane dovlačimo svoju scensku opremu i tehniku. Sastoji se od malene plahte i dva potporna stupa koji će je držati zategnutom, baš poput kina. Reflektorska lampa odostrag je uperena u platno. Između lampe i platna naši će glumci, u maniri „teatra sjena“, ilustrirati dramatične prizore koje će izgovarati recitatori, taktički raspoređeni ispred priručnog ekrana. Divovski magnetofon istovremeno će reproducirati unaprijed snimljeni soundtrack. Jedan od najupečatljivijih aduta te zvukovne scenske podrške su dva uzastopna krika iz pjesme Careful With That Axe Eugene – Pink Floyda, u ukupnom trajanju od desetak sekundi. Ne moram posebno eksplicirati, u kojim trenucima će nastupiti ova „podrška“ i koji će se prizori, u istim tim trenucima, odvijati u „teatru scena“.

Naše aktivnosti na pozornici, naoko nezainteresirano, motri skupina zanosnih Puležanki; klebereći se, zavijene u polutamu dvorane. Na ovu otvorenu provokaciju zazvao sam Gorana („`Ajde… sad se iskaži!“ ); iskopao sam iz podruma svoj najdublji bas pa sugestivno zavapio:

„Krrrv…“

 Tajac… na bini i u dubini dvorane. Svi pogledi, bezrezervno, upiljeni u mene.

„ … je moje svjetlo i moja tama! “ Dečki se lagano cerekaju.

„Blaženu noć su meni iskopali sa sretnim vidom iz očinjih jama.“

Zanosne Puležanke zbunjeno se pogledavaju. Zadovoljan učinkom, nastavljam rešetati u žestokom tempu, ne dozvoljavajući im da se priberu:

„Od kaplja dana bijesni oganj pali krvavu zjenu u mozgu, ko ranu.“

Dramatična pauza, praćena patetičnim dizanjem ruke do visine pasa, s dlanom bukvalno okrenutim prema gore:

„Moje su oči zgasle na mome dlanu.“ Dok ovo izgovaram, evociram uspomene na zabavne glazbenjake koji, spominjući u svojim nastupima oko, vade jedno od svoja dva – da bi nam ga zorno predočili – a… dok izgovaraju „srce“, ne propuštaju staviti ruku – stavili bi i tri, da ih imaju – na lijevu stranu prsa. Pitam se, kamo bi pošli s rukama pri spomenu nekih drugih ekstremiteta. Nožnih palčeva, naprimjer!?

Ta doslovnost vlastite gestikulacije neumitno me podsjeti na očevu  anegdotu o velikanu srpskog pozorišta Milivoju Živanoviću, navodno s proba za predstavu „Na rubu pameti“, Miroslava Krleže.

Milivoje: /patetično deklamira/ … Gde su vrata uma mog!? /Zastaje, pa se – svojim karakteristično umekšanim palatalima – pomalo zbunjeno obraća redatelju predstave/… Je li, bre Mato… gde ce da budu ta vrata?“

Mata Milošević: /skandalizirano/ … Ali… Milivoje!?

Milivoje: „Lepo mi dođe za gestu!“

No… vratimo se našoj „Jami“.

„Jel se čuje!?“ obraćam se zanosnim Puležankama.

„Štaaa!?“

„Jel se čuje?“ ponavljam.

„Da… da, dobro se čuje“, uglas odgovaraju. Impresionirane. Ni traga kleberenju.

„Hvala, Gorane… položio si“, mrmljam.

Nastup na priredbi prošao je bez posljedica… unatoč svemu. No to jedva da i pamtim.

Nebrojeno puta zahvaljivao sam se Goranu na njegovim sugestivnim stihovima. Jedino što su onomad zanosne Puležanke zamijenile jednako zanosne Desinićanke, Krapinjanke, Zagrepčanke…