Nestala je staza što je još do jučer

vodila me grešnog do tvoga osmijeha

jer si u njem skrila sve ono što tražih,

a bio je nevin k’o duša bez grijeha.

                     .

Po stazi  sam toj koračao grubo

padajući često u zamke od strasti

znajuć’ da će srce oprostit’ mi tvoje

k’o i uvijek do sad, skitnici bez časti.

                          .

Ali srce krhko postalo je nijemo

jer mu razbih čežnjom ozidane dvore

iz kojih odoše i ljubav i sreća

u dubine crne da s tišinom zbore.

                        .

Staze moje sad su krhotine čežnje

po  kojima bosa duša moja hodi.

Krvari i bolna za oproštaj moli,

al’ osmijeha nema da je preporodi.