Jednom kad ne dođe sutra
i u beskrajnu kad zaplovim noć,
sve nove zore i buduća jutra
kraj mene će mrtvog proć.

A ja ću poželjet u svome moru
duge tišine i sna bez sanja
samo još jednu dočekat zoru
i da svijetlost obasja me danja.

I gle, ostat ću u tami, krut,
bez snage da molim il kunem,
ja neću biti ni tužan, ni ljut,
ni osjetit neću da već trunem.

Ivica Grgić "Dosanjana lira" Redak,20I3.