Podzemni, tajni, gospodar sam tog zdanja,

unakaženo lice skrivam pod maskom,

kad dođe veče – tad iz tame izranjam,

sav opčinjen tom pozornicom i pesmom.

 

Ljudi prozvaše me ,,Fantom iz opere”.

Noći jedne, u pustom zdanju, ugledah

ženu zbog koje trpeh bol k’o nikad pre.

Njen stas i glas na sceni – oduze mi dah.

 

Stupih pred nju bez uklete obrazine.

Lepotica i zver, kazaće zli jezik.

,,Ne plašite se, gospo.”, rekoh. ,,Snevam sne,

nestvarne vaše lepote ja sam vernik.”

 

Zanosne oči pogledaše me meko,

usne rekoše: ,,Zovem se Manon Lesko!”