Danas me je zet iznenadio novom idejom. Iz čista mira, ničim izazvan 
odjednom je rekao:“Punice, mislim da ću kupiti novi automobil." 
Ovaj stari se tako često kvari. Evo u zadnjih deset godina pokvario se čak dva puta.
 Mislim da bi trebalo kupiti neki audi A 6, nešto u toj klasi.“
„A imaš li ti zete šoldi?“„Nemam“, odgovara on mirno. 
„Ali, kada može vlada u kojoj sjede mudri ljudi, zašto ne
bih i ja? Ni oni nemaju novaca, a već su ionako dužni. Puno više od mene. Još
malo duga neće se ni osjetiti.“
“ Nije ti to zete isto. Oni se ne mogu voziti u kočiji jer u njoj nikada nisu niti bili. 
Možda u seoskim kolima natovarenim sijenom i konjskim gnojem. 
Teško je kada opanak skoči u cipelu. Žulja ga asfalt.“
“Onda, punice uviđate potrebu kupnje novog automobila. 
Uviđate koliko ću samo uštedjeti na autobusnim kartama?“
Njegova željezna logika me obara s nogu pa priznajem.
„Kako da ne, ali razmisli o ovome; njima će netko drugi nakon koje godine
 vraćati dugove, a tko će ih vraćati za tebe? Nitko. Ti sam. 
I uostalom, tko je taj koji je napravio sav taj dug?
 Mislim da je svemu kriv onaj koji kopa po kontejneru. On je taj koji ništa
ne radi, ne privređuje lijenčina jedna i zato se naši dugovi tako gomilaju.“

 Humoreska Marije Juračić