Jedna luda gruda snijega

krenula je s vrha brijega.

Hitro u dolinu srlja,

prevrće se i kotrlja

 

preko stijenja i drveća,

puna sebe sve je veća.

Zavalja se pa poleti

bez razuma, bez pameti.

 

Sve se pod njom ruši, guši,

grmljavine pune uši.

Primiče se, sve je bliže,

sve se trese kako stiže.

 

Ali što je dolje čeka

ne vidje to izdaleka

pa pomisli – “Sad je kasno

ali baš je bilo krasno!”

 

Odjednom ta neman pad’e,

rasprši se u komade.

Nesta lude grude s brijega,

sad je glupa hrpa snijega.